Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 09-02-2009
Sedmi Nastavak
Medjuigra broj Dva
Dani su mi sve turobniji. Noću više gužvam posteljinu prevrćući se u krevetu nego što spavam. Više se ni svojih snova ne sećam. Možda više i ne sanjam? Možda nikada nisam ni sanjao; nikada imao svoje snove. Ili… možda… sve ovo što mi se dogadja je san… Kao da mi je babaroga iz detinjstva sela na ramena i svojim dugim prstima na šakama stiska oči, a ja nemoćan, bez snage da se oduprem; ne mogu ih otvoriti. Ili se bojim da ih otvorim jer ću videti stvarnost?, stvarnost koja se meni dogadja, meni a ne nekom drugom, nekom ko je na drugom kraju sveta; neko ko za ostatak tog istog sveta ne postoji. Jer, uistinu… za koga postojim ja? Valjda za sebe samog. Ma odjebi! Za sebe sam ja već mrtav odavno. A drugi? Koji drugi? Toliko sam još svestan sebe da kažem po Vuku Karadžiću – Fak Ju! Fak Ju živote koji si za neke lepotan, a za druge ogavna kurva! Da imam pušku, živote, upucao bih te ko psa lutalicu, ispucao sve metke u tvoje ruke i noge; da si mačka, ili mačak, bacio bih te sa najviše zgrade u gradu, i bila bi to zaludna moja želja, jer ti imaš bezbroj života; i jer u gradu su sve zgrade preniske, a ja sve metke potrošio. Kao da sam pucao na oblake, a oni stalno prolaze; mogu sebe prevariti da sam ih upucao, jer se isti oblaci nikada ne vraćaju. Oduvao ih vetar, kao što je mene život. I onda zatvaram sva vrata, sve prozore. Stavljam ciglu na ciglu; dugo sam ih sakupljao da napravim zid, zidove na sve strane… I ogradio sam se. Izvan ove sobe ne postoji život. Svi su mrtvi. A zidovi se približavaju, satrće i poslednje otkucaje srca. Kada se spoje (ili sastave) zidovi, ni traga neće biti želji i strahu; oči više neće imati šta da vide u ovoj golemoj ravnici gde će postojati samo zid, iza očiju. I na koncu, biće sve mračno i mirno, hladno i mrtvo.
Milina je citati vase „pisanije“…
Oporo..a dirljivo do bola…
@veshtichanstvena: I ovo je krenulo (pre petnaestak godina) kao roman. Čak sam dao radio BG dvadesetak stranica. Veoma je interesantno i uzbudljivo kada čuješ profesionalca da čita tvoj tekst. Originalni naslov je: „Izvodi Iz Dnevnika Samoubice“, i kad sam u nastavcima postavio na blog posvetio sam priču mom pokojnom prijatelju. Mogu ti reći, Lepotice da je potrebno odredjeno raspoloženje dok pišeš jedan ovakav tekst.
Verujem…Dopada mi se nacin na koji slazes misli,povezujes ih u celine,pravis obrte…
Nisam ja kompetentna,ali moram da izrazim divljenje…
@veshtichanstvena: Lepotice, zahvaljujem ti se na pohvalama. Znaš, pojedini tekstovi zahtevaju mnogo više rada nego oni drugi, premda ja to ne osećam tako. A svako ko čita je kompetentna osoba