Hamzjakl

Šesti Nastavak

Mora da postoji način koji je najbezbolniji. Gde, i u šta, niko ne može umočiti svoje prste. Da se kasnije ne kaže da je bila nameštajka za drugove, za društvo, a ispalo je preozbiljno, jer se šaljivdžija preračunao, i em mu bilo bolno, em ga zadesila smrt, i to sve zbog toga što neki znaju da se šale, a ono stvar ozbiljna. Naknadna plač može da se izgubi u svakodnevici normalnih ljudi, jer osim što će reći da svako ima pravo na svoju sudbinu, idiota nikad dosta. Da li se ja slažem sa njima ili ne, vaistinu ne menja činjenicu da li ja nameravam nešto uraditi što je ostalom svetu strano. Jer ja baš razmišljam da li je dovoljno efikasno da se popije otrov koji brzo deluje? Ali, odakle nabaviti otrov? Mogao bih se zaposliti u fabrici hemijskih proizvoda, ali u današnje vreme to je teško, jer se ima ili nema posla. I onda opet pitanja i pitanja. Kada, u stvari, nastupa trenutačna smrt? Je li to metak u slepoočnicu, ili cev pištolja u ustima? Velika doza tableta za spavanje? Ili da se baciš u hladne uzburkane vode reke, a da ne znaš da plivaš nego mlataraš rukama. To je onda borba za život, a ne za smrt. Možda bih mogao otići u neku zemlju gde je smrtna kazna legalna. Ideja nije loša. Izvršim tešku oružanu pljačku za koju sleduje smrtna kazna. I onda para kol’ko hoćeš, a ono čeka te smrt. Dakle, nije sve u novcima, iako je ta mogućnost tu i tamo poželjna.I šta posle? Osude me na sto godina! Umesto na smrt! A moglo je na smrt vešanjem, računa se i streljanje, električna stolica (podilazi me jeza), ima li još negde smrtne kazne giljotinom (diže mi se kosa na glavi)? Možda postoji država gde je uvedena „humana“ smrtna kazna – uspavaju te injekcijom? Kao da ne znam zašto me uspavljuju? Ej, uspavljuju te da umreš! A odakle im pravo za to? Bog je dao, On i uzima! Koga je briga da l’ se to nekom svidja ili ne! Verovao ja u Njega ili ne, život je moj, ne Njegov, ili bilo čiji. Pijani vozač, dok se nabija na zid, ubija svoj život; pijani vozač koji uleće u gomilu pešaka, takvog na smrt osuditi, staviti ga na muke žive, da se uveri kako su ovi što su mrtvi zbog njegove gluposti, propustili lepe stvari koje sada i on propušta, budući da je idiota nad idiotima. A šta ako je sve ovo mačji kašalj. Šta ako se bacim pred nečiji automobil? Čoveku, vozaču, vozačici upropastim kola, a i nije sigurno da bih bio na mestu mrtav. Stižu kola Hitne pomoći, E.R., kako je to na petparačkim filmovima. Uz ono glasno zavijanje stižem u bolnicu, njih sedamstotina lekara, bolničara i pomoćnog osoblja, trči i leti na sve strane. Kamere snimaju, režiser se dere… I onda ostanem živ; osakaćen, invalid, bez važnih udova, ekstremiteta, kako se to stručno kaže. Jednom rečju nikakav, ali živ! Bila bi to božja kazna. A može biti da je sam po sebi, to što ti je život dat, božja kazna. Šta, u stvari, ima većina nas od od tzv. života? Svakodnevnu mučnu borbu da se doživi sutra, a sutra počinje sve iznova i šta, onda, na kraju preostaje? Nada? Koja nada? Kakva nada? Ona od pre sto ili više dana? Ona koja se nije ostvarila juče, prekjuče?, a možda će i sutra da se ne ostvari? Ko kaže da nada umire zadnja, poslednja… Ja sam taj koji će da rikne poslednji, i briga me za ostatak sveta koji će se nadati još jedan dan, pa još jedan, i još jedan. A možda je baš u minutima spas. U onima koji dolaze. Deset minuta. Deset tebi važnih, najvažnijih minuta. A kada prodju… Ništa! Evo, nailaze, dolaze, stižu, već su tu… sledećih deset minuta! Naravno, nije ovo vaš život, već moj. Nećete valjda vi reći DOSTA! Dosadilo mi, bre! Ne, ne! Tu su uvek onih deset minuta. I sve tako, dok se ne ode na počinak, a s jutra, kada se probudim, bacam se na sledećih deset minuta, pa opet sledećih deset minuta, i opet sledećih deset minuta. Da li ovo pomaže? Ne znam, zaista ne znam, jer ovih deset minuta su isključivo mojih deset minuta. Onom kome ne odgovara, taj neka naoštri najveći kuhinjski nož i neka prereže sam sebi grkljan.

Random Posts

• RANORONIOCI
• MA U REDU JE, EVO ME!
• Mali Korzo
• DAJE SE NA ZNANJE