Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 05-02-2009
Peti Nastavak
Punih pet dana nisam izlazio iz stana. Malo sam pospremio svinjac u kojem živim. Poslednja dvadeset četiri sata ništa od alkohola nisam pio. Uostalom, niko od mojih nije bio alkoholičar. Sećam se oca koji je znao godinama lokati, onda bi iznenada prestao, nekoliko meseci ni kapi nije okusio. Posle bi opet navalio, pa nanovo prestao, i tako sve do smrti. U mojim genima nije zapisano da sam alkoholičar. Ja samo volim popiti.
Ideja o suicidu me ne napušta, ne izlazi iz mene, čak ni sada. Glava mi je trezna, osećam se lucidno. Na kraju krajeva, nemam šta da izgubim, osim života, naravno to je moj život. No, ipak, u mene ulazi i neki strah, neodredjen, ali živo prisutan. U sećanje mi uplivava opsceni prizor na teve ekranu koji nam prikazuje golog žgoljavka u kupatilu kako zakoračuje u kadu punu tople vode (zar ne može biti hladna?), dok u desnoj ruci drži peglu priključenu na električnu mrežu. Ova slika verovatno ni profesionalnog koljača ne ostavlja ravnodušnim. U krupnom planu njegovo lice: sitne, bezbojne oči odaju strah i neizvesnost (zar nije izvesno šta će mu se dogoditi?). Promena kadra: dno pegle, gledalac pred malim ekranom prosto oseća vrelinu te pegle. Kurvanjska dramatizacija. Tip je seo u kadu iznad koje čvrsto steže rukohvat pegle. Njegovi prsti su pobeleli od siline stiska (nisu li od straha?). Potom spušta peglu u kadu, u vodu. Pršti na sve strane, iskri se, vodena para se širi po ekranu dok se žgoljavko pomahnitalo trese u kadi sve dok, valjda, ne izbije osigurač i sve postane mračno, mirno i mrtvo.
Kad na ovo pomislim, izgubim volju za samoubistvom. Muka mi je i od tog tipa, i kade, i vrele vode i pegle. Hoću da izvršim samoubistvo, a strah me je, bojim se i istovremeno se pitam: kako se osećaju oni koji se spremaju da to i urade? Kako se ja osećam? Naravno da me je strah! Za ostale ne znam. Verovatno je to nekakvo stanje pomahnitalosti. I zašto mora da bude bolno? Zašto samoubica mora da lupa glavu o konopcu, da li je dovoljno čvrst, da li će grana na drvetu izdržati njegovu težinu, jer sigurno ima dobro uhranjenih samoubica; a tu je i nesigurnost da li je žilet oštar ili tup, jesu li tablete dovoljno jake da ga uspavaju a da se ne probudi, i da li može samoga sebe zaklati kuhinjskim nožem, ili sa više njih; pa baš može neko slučajno i da naidje, da iznenadi i sve upropasti…
Dobra ti je tema,trebalo bi češće pričati,pisati o samoubistvu,da ne bude tabu,da se ljudi naviknu na prisustvo i te mogućnosti slobodnog izbora,da se bolje razumemo,ono filozofski gledano.Meni ono onomad,kad se trovah samo rekoše,hej,ajde sidji do reke pa se sama udavi,nemoj nas da daviš!(to su bili moji tkz.prijatelji)!I na kraju,radi se o odgovornom ponašanju nas *odraslih* jedinki,jer smo primer onim malim jedinkama u rastu i razvoju.Sve najbolje.