Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 03-02-2009
Četvrti Nastavak
Izgovori
U životu postoje tri strašne stvari. Prva je gubitak posla, otkaz na radnom mestu. Druga strašna stvar je razvod braka, a treća je smrt bliske osobe. Druga i treća su najverovatnije na istom nivou stresa kod bilo koga od nas, osim izuzetaka kojima ne pripada čast da ih žalimo za bilo šta na ovom svetu.
Već danima sam konstantno neraspoložen. Pretežno pijan, nenaspavan, prljav, mršav i gladan. Neobrijan, bledog lica i upalih očiju, sedim na ivici kreveta. Oko mene nered. Fina prašina nakupila se po nameštaju, pauci ispleli bezbroj mreža u uglovima. Kupatilo zaudara na ljudski izmet, neki to zovu govnima; već se ne sećam kada je pukla odvodna cev. Gazda će da me šutne pre kraja meseca. Nema veze, nije ni važno. Imam i za danas kilo džibre… Šta mi još treba? Ono što sam imao? Ono što sam izgubio? Bože moj, dodje mi da zaplačem čim se uspomene stušte u pijanu glavu. Pre nekoliko meseci živeo sam u srećnom braku, u stvari – činilo mi se da je tako. Danas znam da mi se tek tako činilo. Sada su mi njih tri bleda slika što svakim danom gubi delić svetla koje ih je obasjavalo, kao što na desetine reflektora stvara dan na prepunom fudbalskom stadionu gde se odigrava večernji derbi izmedju dva ljuta rivala iz istog mesta.
Zašto mi se ovo opet vraća? Zar nije dosta što sam ostao bez ikoga i ičega? Zar ne plaćam dovoljno krivicu svoju? A jesam bio kriv, to priznajem i sada, nikada neću ni poricati! Ne mogu poreći da sam se kartao i najčešće se pijan vraćao kući. Ne mogu negirati da sam prokartao i propio svoju porodicu. Ne mogu poreći da me žena nije volela, da nije bila srećna sa mnom… u početku.
Sada mi se pojavljuje njen lik; kao da sedi naspram mene, sa pospanom bebom u naručju i tiho plače. Vidim je, izmedju dva gutljaja, kao onda kada sam je, ostavivši daleko za sobom ponoć, teturajući se, probudio i polupijanim glasom rekao da sam na kartama opet izgubio mesečnu platu i da je za nju najbolje ako se razvedemo. Nikada u životu nisam bio iskreniji nego tada, pri prigušenom svetlu u maloj dnevnoj sobi koju sam s mukom, ali pun samopouzdanja i ljubavi prema porodici, osposobio za stanovanje. Bože moj, kako mi je teško… Bože… kako mi se plače, a ne mogu jer – i to je cena krivice koju plaćam. Naravno, muškarčina bez suza egzistira samo u lošim filmovima. U stvarnosti svakog muškarca čeka zabačeni ugao prazne sobe, i prazna kofa za suze.
Ostala je sa mnom, izdržala još punih godinu dana, dvanaest dugih meseci… kao delimičan dokaz da štap beskrajnog ženskog strpljenja ima samo jedan kraj. U odredjenim životnim situacijama, katkada, jednostavno ne vredi, ne isplati se biti iskren.
Bože moj… I ovaj Bog mi se u poslednje vreme često javlja, i premda nisam izbegavao Njegovu kuću, al’ ni zalazio u nju, ne verujem u Njega. A i da postoji, šta sam ja zgrešio, šta sam ja Njemu skrivio da mi stalno sedi na glavi? Jesam porodici, ali Njemu nisam! Bolje da me ostavi na miru. Meni On nije potreban. Bolje da pomaže moje kćerke i njihovu majku; neka bude uz njih, da blagoslovi njihovu budućnost; ja sam svoju prokockao, u pravom smislu te reči. Dakle, Bože, ako postojiš, kani me se! Ne treba mi Tvoja pomoć, ali ni kazna. Vrag je došao po svoje. S ovim Ti nemaš nikakva posla, premda se priča da je Vrag Tvoja bolja polovina, jer ono što Ti dobro činiš je priča za one koji veruju u iskonske priče koje se danas ne dogadjaju. Dakle, Ti nemaš prava da me kažnjavaš, jer nikada nisam udario svoju ženu, nikada ruke digao na našu decu! Nikada nisam prevario svoju suprugu s drugom ženom, tako mi Boga u koga ne verujem! Moji gresi su karta i alkohol, i bez obzira što se muškarčinama uz ove grehe pripisuju i žene, taj greh mi niko ne može prilepiti, niko ne može da mi prišije kurvarluk, tu je moja savest čista kao oprana košulja koja visi na razapetom konopcu koji će mi, možda, poslužiti za vešanje onog pijanog kartaša, ali vernog muža ne dam! Bože, okani ga se! Možda on nije bio preterano dobar muž, ali znao je da skuva ručak kada je žena bila bolesna ili zauzeta drugim, važnim poslovima. Znao je da ubaci u vešmašinu pelene i kasnije da ih prostre da se suše na suncu, umeo je uveče uspavljivati dete pričajući mu uvek drugu verziju jedno te iste priče za laku noć; retko kad je uspevao iznenaditi svoju ženu buketom svežeg cveća, jer ona se nadobijala cveća ko ni jedna druga žena koju sam poznavao. Kaže se: „Čovek koji voli cveće, ne može da bude loš čovek.“ A ja dodajem: „To još ne znači da je dobar čovek.“ Toliko o ovoj temi, Bože.
Ova priča me je podsetila na moju prvu izmišljenu priču o kradljivcu knjiga. Sada ću da spavam…uživala sam tvom blogu doćiću opet.
Pozdrav od Charolije
@charolija, hvala, pozzzzz