Hamzjakl

Naravno da mi se piše. Treba s vremena na vreme da se napišu neke stvari, naročito one koje se tiču tebe samog, a možda i nekog drugog, koji je tebi drag čovek, a ako i nije – puna kapa. Nećemo sad da pljujemo po ostatku sveta. Uglavnom to spada u lakše stvari. Probaj poljubiti u čelo onog ko te ošamario, prilepio ti šljagu da se vidi i na kraju ulice, a ti bi da izbegneš ogledalo. A to ne ide, ne može se bre. Kažu da bi s vremena na vreme valjalo uzeti brijač u ruke i skinuti s brade one dlake koje su tako nalik vlasima pre potopa; kažu nadalje da se to dogadjalo pre osam do devet hiljada godina, potop naime. Ne znam, nisam bio tamo, a i da jesam ne bih tek tako odavao drevne tajne. Jok! Ma nabacio bih još tonu peska. Jok bre! Da tek tako saznate šta se dogadjalo za vreme potopa, i pre njega, i posle njega. Idji bre, nema šanse. Ali ima šanse ako svaki dan božji sedneš za pisaću mašinu; da, baš za makinu za pisanje, gde ako pogrešiš mora novi list da se udene. Ovo, na današnjim računarima, šta li ono, kompjuterima, makinama koja oponašaju pisanje, komfjučerima… noge da odsečeš kompjuter će da ispravi, ono što misliš napisati – kompjuter će napisati u tvoje ime; komjuter će noću, dva posle ponoći da te probudi, staviće pred tebe tastaturu i ti ćeš lepo da odkucaš neke reči od kojih će nastati rečenice… Na kraju možda i roman uspeš napisati. I onda? Da li ćeš da budeš pisac? Spisatelj? Onaj koji medj prstima drži pero? Piskaralo? Vrtiolovka? Mastiljar? Slovotvorac? Imenopolagač? Jezikoslomac? Rukovalac slovima? Rečenorečac!? Slovogovornik? Ovo bih mogao smišljati do jutra i do sjutra, ali ja sam samo 25 postotni Srbin, i niko me ne plaća. A iz dna duše mrzim one koji nove reči smatraju novogovorom. Kao da je limunada srpska reč. Idji bre! Nego da se vratim pisaćim mašinama, iako je moja kćer iz prvog i jedinog braka, tu skalameriju nazvala kucaća mašina, čini mi se, s punim pravom, jer Bogo moj, po toj mašini mi jesmo kucali prstima, baš kao što smo kucali po prozorima i vratima kada smo odlazili tetkama i ostalim rodjacima u goste, na čaj ili kolače. Dakle, udeneš list papira u kucaću mašinu i… u drugom redu pogrešiš reč, kucneš u dirku gde se nalazi slovo koje tebi ne treba. Ups! Opsuješ! Majku mu ovu i onu! Udeneš novi list; sekunda, dve-tri sekunde, drugi pa treći red… Majku ti onu netribašku! Greška! Što se samog pisanja tiče, mnogo više ima u kucaćoj mašini no u svim kompjuterima na svetu. Ako neko misli drugačije, njegovo je pravo. Ali, mislim da taj nikada nije ni video tu famoznu pisaću mašinu, koja je za mene ipak samo mašina na kojoj kucamo slova što reči čine, ove pak rečenice, a rečenice… Mogu da biraju gde će uleteti, u pesmu, pripovetku, roman bre, ili će ih vetar oduvati… kako se ono kaže?, u maminu bre!
Valjić Stevan improvizacija 25. 02. 009 Sobotka

Ona ima pedeset i dve godine i… stoji na mostu. Ona ima pedeset i dve godine… i ima dosta toga iza sebe. Ima pedeset i dve godine, most je izgradjen pre nepunih dvadeset. Ona ima pedeset i dve godine i… most nije kriv što je prekoračio reku.
Ovo, kao uvod:
Dalje:
Most stoji. I ona stoji. Na mostu. Dole je reka, neprozirna i duboka, hirovita kao što je i ona sama; hladna i nepristupačna, poput ljubavnice koja stanuje s one strane granice.
Ona ima problema. To su problemi što se rešavaju na pola puta od nas, koji smo obični ljudi. I ona je obično ljudsko biće; razlikuje se od nas samo utoliko što namerava da skoči… u reku, naravno. Ako nema oproštajnog pisma, ne zna se ni razlog.
I onda skoči s visine od desetak metara. Ne zna da pliva, što je, medjutim, velika i jedina prednost za nju. Muškarac, koji je skočio za njom (da nije skočio ne bi smo ga ni primetili), takodje ne zna da pliva. On bi da je spasi, što je za pohvalu.
Muškarac, koji je još u vazduhu, slučajni je prolaznik, što je u ovom slučaju njegova zlokobna a poslednja greška. Ona se uz vrisak bućnula u vodu. On se, ćutke, bućne u vodu i… Tu je kraj priče. Utopili su se u hladne, prljave vode reke.
Stevo Valjić 15 02 009 subotica

Deveti, poslednji Nastavak

Kažu da samoubicama treba pomoći, treba razgovarati sa njima. Ta man’te! Koji crni razgovori! Koji tretmani. Pustite nas na miru, ili nam pokažite makar jednog čoveka koji ima razumevanja za samoubice i koji će nam reći:
„U pravu ste, nema pomoći! Ubijte se!“
Čistunci će sada mudrovati. Vi, potencijalne samoubice, bolesni ste, treba vas lečiti. A mi odgovaramo:
„A ko nije potenicijalni samoubica? I dokažite da smo bolesni!“
Već pomenuti lekar, inače psiholog, nije znao sam sebi pomoći. Kako bi onda lečio druge? Mora biti da je shvatio neke stvari koje „normalni“ ljudi ne shvataju. Mora biti da je izgubio i poslednju nadu koja bi ga izvukla iz blata. Onda je učinio što je učinio. Tu pomoći nema. Ali, takozvanih dobročinitelja na pretek. Ima ih mali milion koji misle da samoubistvo treba iskoreniti. Ovu zemlju, u kojoj je seme samoubistva našlo plodno tle, pod hitno treba preorati i posaditi cveće. Samoubice pokositi kao travu i baciti ih preživarima. Ili početi proizvodnju tableta protiv samoubistva: ujutru čaša vode i pola tablete, pre ručka jednu celu, a popodne onu drugu polovinu sa čajem od jadi, čemera i poprskane čadji, pepela iz oštrim vetrovima nanetom prašinom. Zašto mudrovati? Samoubica pripada vrsti ljudi koji ne žele više da ostanu u životu. Njemu se više ne živi, dosadio mu život, baš kao što nekome može dosaditi posao u fabrici debelih eksera za izvoz. Čovek kaže, dajem otkaz. Ovaj drugi kaže, ubiću se. U čemu je razlika? Nema razlike. Pitanje je čisto filozofske prirode. Kako gledamo i opravdavamo pravo na dodsadu. Naravno, neko će reći da dosada i nada ne mogu biti merilo života. Jer, pravo na nadu ima svako, ali dosada je diskubitalne prirode, tako da je nametanje granica više nego poželjno.
A ja? Gde sam ja u svemu ovom? Čemu da se nadam? Možda tome da ću sutra imati više para za skuplju, bolju rakiju? Možda upoznati (još jednu) ženu svog života i (ponovo) osnovati porodicu – da bih imao za šta živeti? Zaposliti se i giljati od jutra do mraka? Voditi običan život „srećnog“ čoveka? Manimo se snova. Čovek koji je izgubio svoje snove više nije čovek.
Nema više snova, nema čoveka. Ja sam odlučio: biće tako! Izabrao sam način koji ne dopušta slučajnost. Ili život, ili smrt! Nema trećeg! Ja sam izabrao smrt!

Napomena:

Gore prezentirani fragmenti su nasumice odabrani iz Dnevnika B.D.-a, koji je izvršio samoubistvo 13. 04. 1992 godine, skočivši sa dvanaestospratnice, sa revolverom u ruci, kojim je, negde kod osmog sprata, pucao sebi u usta. Svaka sličnost s bilo kime, ko je još u životu, slučajna je. Iza verodostojnosti stoji, i visi, autor.
STEVO VALJIĆ

Ona nije obična žena. Ona nije ni neobična žena. Ona je žena – izmedju. Ali, to što je prethodno rečeno, nije toliko diskutabilno koliko je tu reč o ljudskom biću.
Idemo dalje, prvi put:
Zgrada ima deset spratova. Krov je ravan i oivičen gvozdenom ogradom. Ograda je visoka metar i dvadeset santimetara.
Vreme je lepo. Tu i tamo poneki oblačak prošarava tamnoplavo nebo. Ona pogleda prema jednom penastom oblaku čija ivica je nalik noktu na malom prstu leve noge.
Vetar mrsi kosu ljudima koji prolaze pored desetospratnice. Niko ne gleda gore. Niko ne zna da ona ima tek dvadeset i dve godine. Moglo bi se reći da je juče izgubila svoju nevinost, sasvim slučajno, ali namerno i, sad, kad njega nema, naime agresora na njenu nevinost, ona stoji na ravnom krovu a da toga nije ni svesna.
Nije svesna ni ograde, jer već sedi na njoj. Nekom bi se zavrtelo u glavi od te visine. Njoj se glava zavrtela, bukvalno, samo zbog lepuškastog lica sa brkovima ispod muške nosine. Medjutim, ta zbrka u ženskoj glavi, več leti u vazduhu.
Idemo dalje, drugi put:
Sprat deveti, na brzaka osmi, sedmi sprat je na putu do pola neba, na šestom niko ne pita:
„Ženo, zašto ti padaš?“
Na petom (to je manje od delića trenutka) sine misao:
„Hoću da živim!“
Ali… kasno je. Već je ponoć.
Glava se razbila na pločniku ispred desetospratnice.
Stevo Valjić 12 02 2009 Subotica

Osmi Nastavak

Da li mi se prividja, ili je ovo stvarnost? Koliko je sati? I zašto je u sobi mrak? Da li sam još živ? A znam da sam već odavno mrtav. Strahovito me boli glava. Još jedna boca je ostala prazna. Neću da gledam u ogledalo. Ne želim da vidim svoje lice. Ne želim ni na ulicu. Ne želim izaći iz sobe. Ako izadjem, videću ono što već znam: Na ulici ništa novo! Samo ja i niko više. Hodam sa bocom jeftinog pića u ruci. Nema potrebe da je skrivam pod jaknom. Ionako sam samo ja na ulici. Ako i ima puno prolaznika, šta me briga za njih, i obrnuto. Katkad, kao sada, uzimam olovku u ruke i zapisujem reči koje kasnije tvore rečenice. Zašto to radim? Ne znam.
Čemu planirati, za koga sticati nekretnine kada ćeš svakako riknuti i bićeš pokopan u zemljicu crnu, da bi te nakon nekoliko dana zaboravili kao da nisi ni postojao, čak ni onih famoznih deset minuta. Možeš biti unapred siguran da će tvoji najbliži, ako imaš takvih, oni koji te sahranjuju, biti pohvaljeni i tapšani po širokim ramenima od prisutnih koji će ponavljati, kao loš učenik što ponavlja, ne uspevajući savladati školsko gradivo, jedan te isti razred.
„Samo da znate, moram vam reći, lepo, jako lepo ste ga sahranili.“
Ili:
“ Jooooojjjjj, bogo moj! Ala ste lep spomenik podigli. Da znate, on je to zaslužio. Ja sam ga uvek cenio. Bio je dobar čovek.“
O mrtvima samo najlepše, to godi živima. Ali nemojte vi meni spomenik kada sam mrtav, još manje dok sam živ. Dižete spomenike mrtvima da bi ste pokazali ovima što su još u životu da se isplati biti mrtav; dajete ordenje kaputu a ne njemu! Dižete spomenike mrtvima, a ovi što žive nemaju šta da pojedu. Deca su im gladna i bosa, njihova odeća pocepana, lica mršava i musava, crveni nosići balavi, a u njihovim očima… Šta bre znaju ta deca o životu? Saznaće, kada odrastu. A to brzo dolazi, i još brže odlazi. Većina nas kaže da je imalo srećno detinjstvo i samo retki priznaju da su bačeni u sobu, medju četiri zida bez vrata i prozora. Pomozi sebi i bog će ti pomoći! Jašta! Suicidno sam raspoložen. Izvršiću samoubistvo! I šta sa ovim ima bog? Ubio sam samoga sebe, pomogao sam sam sebi. I kako će sad, molim vas lepo, i bog da mi pomogne?

Sedmi Nastavak
Medjuigra broj Dva

Dani su mi sve turobniji. Noću više gužvam posteljinu prevrćući se u krevetu nego što spavam. Više se ni svojih snova ne sećam. Možda više i ne sanjam? Možda nikada nisam ni sanjao; nikada imao svoje snove. Ili… možda… sve ovo što mi se dogadja je san… Kao da mi je babaroga iz detinjstva sela na ramena i svojim dugim prstima na šakama stiska oči, a ja nemoćan, bez snage da se oduprem; ne mogu ih otvoriti. Ili se bojim da ih otvorim jer ću videti stvarnost?, stvarnost koja se meni dogadja, meni a ne nekom drugom, nekom ko je na drugom kraju sveta; neko ko za ostatak tog istog sveta ne postoji. Jer, uistinu… za koga postojim ja? Valjda za sebe samog. Ma odjebi! Za sebe sam ja već mrtav odavno. A drugi? Koji drugi? Toliko sam još svestan sebe da kažem po Vuku Karadžiću – Fak Ju! Fak Ju živote koji si za neke lepotan, a za druge ogavna kurva! Da imam pušku, živote, upucao bih te ko psa lutalicu, ispucao sve metke u tvoje ruke i noge; da si mačka, ili mačak, bacio bih te sa najviše zgrade u gradu, i bila bi to zaludna moja želja, jer ti imaš bezbroj života; i jer u gradu su sve zgrade preniske, a ja sve metke potrošio. Kao da sam pucao na oblake, a oni stalno prolaze; mogu sebe prevariti da sam ih upucao, jer se isti oblaci nikada ne vraćaju. Oduvao ih vetar, kao što je mene život. I onda zatvaram sva vrata, sve prozore. Stavljam ciglu na ciglu; dugo sam ih sakupljao da napravim zid, zidove na sve strane… I ogradio sam se. Izvan ove sobe ne postoji život. Svi su mrtvi. A zidovi se približavaju, satrće i poslednje otkucaje srca. Kada se spoje (ili sastave) zidovi, ni traga neće biti želji i strahu; oči više neće imati šta da vide u ovoj golemoj ravnici gde će postojati samo zid, iza očiju. I na koncu, biće sve mračno i mirno, hladno i mrtvo.

Šesti Nastavak

Mora da postoji način koji je najbezbolniji. Gde, i u šta, niko ne može umočiti svoje prste. Da se kasnije ne kaže da je bila nameštajka za drugove, za društvo, a ispalo je preozbiljno, jer se šaljivdžija preračunao, i em mu bilo bolno, em ga zadesila smrt, i to sve zbog toga što neki znaju da se šale, a ono stvar ozbiljna. Naknadna plač može da se izgubi u svakodnevici normalnih ljudi, jer osim što će reći da svako ima pravo na svoju sudbinu, idiota nikad dosta. Da li se ja slažem sa njima ili ne, vaistinu ne menja činjenicu da li ja nameravam nešto uraditi što je ostalom svetu strano. Jer ja baš razmišljam da li je dovoljno efikasno da se popije otrov koji brzo deluje? Ali, odakle nabaviti otrov? Mogao bih se zaposliti u fabrici hemijskih proizvoda, ali u današnje vreme to je teško, jer se ima ili nema posla. I onda opet pitanja i pitanja. Kada, u stvari, nastupa trenutačna smrt? Je li to metak u slepoočnicu, ili cev pištolja u ustima? Velika doza tableta za spavanje? Ili da se baciš u hladne uzburkane vode reke, a da ne znaš da plivaš nego mlataraš rukama. To je onda borba za život, a ne za smrt. Možda bih mogao otići u neku zemlju gde je smrtna kazna legalna. Ideja nije loša. Izvršim tešku oružanu pljačku za koju sleduje smrtna kazna. I onda para kol’ko hoćeš, a ono čeka te smrt. Dakle, nije sve u novcima, iako je ta mogućnost tu i tamo poželjna.I šta posle? Osude me na sto godina! Umesto na smrt! A moglo je na smrt vešanjem, računa se i streljanje, električna stolica (podilazi me jeza), ima li još negde smrtne kazne giljotinom (diže mi se kosa na glavi)? Možda postoji država gde je uvedena „humana“ smrtna kazna – uspavaju te injekcijom? Kao da ne znam zašto me uspavljuju? Ej, uspavljuju te da umreš! A odakle im pravo za to? Bog je dao, On i uzima! Koga je briga da l’ se to nekom svidja ili ne! Verovao ja u Njega ili ne, život je moj, ne Njegov, ili bilo čiji. Pijani vozač, dok se nabija na zid, ubija svoj život; pijani vozač koji uleće u gomilu pešaka, takvog na smrt osuditi, staviti ga na muke žive, da se uveri kako su ovi što su mrtvi zbog njegove gluposti, propustili lepe stvari koje sada i on propušta, budući da je idiota nad idiotima. A šta ako je sve ovo mačji kašalj. Šta ako se bacim pred nečiji automobil? Čoveku, vozaču, vozačici upropastim kola, a i nije sigurno da bih bio na mestu mrtav. Stižu kola Hitne pomoći, E.R., kako je to na petparačkim filmovima. Uz ono glasno zavijanje stižem u bolnicu, njih sedamstotina lekara, bolničara i pomoćnog osoblja, trči i leti na sve strane. Kamere snimaju, režiser se dere… I onda ostanem živ; osakaćen, invalid, bez važnih udova, ekstremiteta, kako se to stručno kaže. Jednom rečju nikakav, ali živ! Bila bi to božja kazna. A može biti da je sam po sebi, to što ti je život dat, božja kazna. Šta, u stvari, ima većina nas od od tzv. života? Svakodnevnu mučnu borbu da se doživi sutra, a sutra počinje sve iznova i šta, onda, na kraju preostaje? Nada? Koja nada? Kakva nada? Ona od pre sto ili više dana? Ona koja se nije ostvarila juče, prekjuče?, a možda će i sutra da se ne ostvari? Ko kaže da nada umire zadnja, poslednja… Ja sam taj koji će da rikne poslednji, i briga me za ostatak sveta koji će se nadati još jedan dan, pa još jedan, i još jedan. A možda je baš u minutima spas. U onima koji dolaze. Deset minuta. Deset tebi važnih, najvažnijih minuta. A kada prodju… Ništa! Evo, nailaze, dolaze, stižu, već su tu… sledećih deset minuta! Naravno, nije ovo vaš život, već moj. Nećete valjda vi reći DOSTA! Dosadilo mi, bre! Ne, ne! Tu su uvek onih deset minuta. I sve tako, dok se ne ode na počinak, a s jutra, kada se probudim, bacam se na sledećih deset minuta, pa opet sledećih deset minuta, i opet sledećih deset minuta. Da li ovo pomaže? Ne znam, zaista ne znam, jer ovih deset minuta su isključivo mojih deset minuta. Onom kome ne odgovara, taj neka naoštri najveći kuhinjski nož i neka prereže sam sebi grkljan.

Peti Nastavak

Punih pet dana nisam izlazio iz stana. Malo sam pospremio svinjac u kojem živim. Poslednja dvadeset četiri sata ništa od alkohola nisam pio. Uostalom, niko od mojih nije bio alkoholičar. Sećam se oca koji je znao godinama lokati, onda bi iznenada prestao, nekoliko meseci ni kapi nije okusio. Posle bi opet navalio, pa nanovo prestao, i tako sve do smrti. U mojim genima nije zapisano da sam alkoholičar. Ja samo volim popiti.
Ideja o suicidu me ne napušta, ne izlazi iz mene, čak ni sada. Glava mi je trezna, osećam se lucidno. Na kraju krajeva, nemam šta da izgubim, osim života, naravno to je moj život. No, ipak, u mene ulazi i neki strah, neodredjen, ali živo prisutan. U sećanje mi uplivava opsceni prizor na teve ekranu koji nam prikazuje golog žgoljavka u kupatilu kako zakoračuje u kadu punu tople vode (zar ne može biti hladna?), dok u desnoj ruci drži peglu priključenu na električnu mrežu. Ova slika verovatno ni profesionalnog koljača ne ostavlja ravnodušnim. U krupnom planu njegovo lice: sitne, bezbojne oči odaju strah i neizvesnost (zar nije izvesno šta će mu se dogoditi?). Promena kadra: dno pegle, gledalac pred malim ekranom prosto oseća vrelinu te pegle. Kurvanjska dramatizacija. Tip je seo u kadu iznad koje čvrsto steže rukohvat pegle. Njegovi prsti su pobeleli od siline stiska (nisu li od straha?). Potom spušta peglu u kadu, u vodu. Pršti na sve strane, iskri se, vodena para se širi po ekranu dok se žgoljavko pomahnitalo trese u kadi sve dok, valjda, ne izbije osigurač i sve postane mračno, mirno i mrtvo.
Kad na ovo pomislim, izgubim volju za samoubistvom. Muka mi je i od tog tipa, i kade, i vrele vode i pegle. Hoću da izvršim samoubistvo, a strah me je, bojim se i istovremeno se pitam: kako se osećaju oni koji se spremaju da to i urade? Kako se ja osećam? Naravno da me je strah! Za ostale ne znam. Verovatno je to nekakvo stanje pomahnitalosti. I zašto mora da bude bolno? Zašto samoubica mora da lupa glavu o konopcu, da li je dovoljno čvrst, da li će grana na drvetu izdržati njegovu težinu, jer sigurno ima dobro uhranjenih samoubica; a tu je i nesigurnost da li je žilet oštar ili tup, jesu li tablete dovoljno jake da ga uspavaju a da se ne probudi, i da li može samoga sebe zaklati kuhinjskim nožem, ili sa više njih; pa baš može neko slučajno i da naidje, da iznenadi i sve upropasti…

Četvrti Nastavak
Izgovori
U životu postoje tri strašne stvari. Prva je gubitak posla, otkaz na radnom mestu. Druga strašna stvar je razvod braka, a treća je smrt bliske osobe. Druga i treća su najverovatnije na istom nivou stresa kod bilo koga od nas, osim izuzetaka kojima ne pripada čast da ih žalimo za bilo šta na ovom svetu.

Već danima sam konstantno neraspoložen. Pretežno pijan, nenaspavan, prljav, mršav i gladan. Neobrijan, bledog lica i upalih očiju, sedim na ivici kreveta. Oko mene nered. Fina prašina nakupila se po nameštaju, pauci ispleli bezbroj mreža u uglovima. Kupatilo zaudara na ljudski izmet, neki to zovu govnima; već se ne sećam kada je pukla odvodna cev. Gazda će da me šutne pre kraja meseca. Nema veze, nije ni važno. Imam i za danas kilo džibre… Šta mi još treba? Ono što sam imao? Ono što sam izgubio? Bože moj, dodje mi da zaplačem čim se uspomene stušte u pijanu glavu. Pre nekoliko meseci živeo sam u srećnom braku, u stvari – činilo mi se da je tako. Danas znam da mi se tek tako činilo. Sada su mi njih tri bleda slika što svakim danom gubi delić svetla koje ih je obasjavalo, kao što na desetine reflektora stvara dan na prepunom fudbalskom stadionu gde se odigrava večernji derbi izmedju dva ljuta rivala iz istog mesta.
Zašto mi se ovo opet vraća? Zar nije dosta što sam ostao bez ikoga i ičega? Zar ne plaćam dovoljno krivicu svoju? A jesam bio kriv, to priznajem i sada, nikada neću ni poricati! Ne mogu poreći da sam se kartao i najčešće se pijan vraćao kući. Ne mogu negirati da sam prokartao i propio svoju porodicu. Ne mogu poreći da me žena nije volela, da nije bila srećna sa mnom… u početku.
Sada mi se pojavljuje njen lik; kao da sedi naspram mene, sa pospanom bebom u naručju i tiho plače. Vidim je, izmedju dva gutljaja, kao onda kada sam je, ostavivši daleko za sobom ponoć, teturajući se, probudio i polupijanim glasom rekao da sam na kartama opet izgubio mesečnu platu i da je za nju najbolje ako se razvedemo. Nikada u životu nisam bio iskreniji nego tada, pri prigušenom svetlu u maloj dnevnoj sobi koju sam s mukom, ali pun samopouzdanja i ljubavi prema porodici, osposobio za stanovanje. Bože moj, kako mi je teško… Bože… kako mi se plače, a ne mogu jer – i to je cena krivice koju plaćam. Naravno, muškarčina bez suza egzistira samo u lošim filmovima. U stvarnosti svakog muškarca čeka zabačeni ugao prazne sobe, i prazna kofa za suze.
Ostala je sa mnom, izdržala još punih godinu dana, dvanaest dugih meseci… kao delimičan dokaz da štap beskrajnog ženskog strpljenja ima samo jedan kraj. U odredjenim životnim situacijama, katkada, jednostavno ne vredi, ne isplati se biti iskren.
Bože moj… I ovaj Bog mi se u poslednje vreme često javlja, i premda nisam izbegavao Njegovu kuću, al’ ni zalazio u nju, ne verujem u Njega. A i da postoji, šta sam ja zgrešio, šta sam ja Njemu skrivio da mi stalno sedi na glavi? Jesam porodici, ali Njemu nisam! Bolje da me ostavi na miru. Meni On nije potreban. Bolje da pomaže moje kćerke i njihovu majku; neka bude uz njih, da blagoslovi njihovu budućnost; ja sam svoju prokockao, u pravom smislu te reči. Dakle, Bože, ako postojiš, kani me se! Ne treba mi Tvoja pomoć, ali ni kazna. Vrag je došao po svoje. S ovim Ti nemaš nikakva posla, premda se priča da je Vrag Tvoja bolja polovina, jer ono što Ti dobro činiš je priča za one koji veruju u iskonske priče koje se danas ne dogadjaju. Dakle, Ti nemaš prava da me kažnjavaš, jer nikada nisam udario svoju ženu, nikada ruke digao na našu decu! Nikada nisam prevario svoju suprugu s drugom ženom, tako mi Boga u koga ne verujem! Moji gresi su karta i alkohol, i bez obzira što se muškarčinama uz ove grehe pripisuju i žene, taj greh mi niko ne može prilepiti, niko ne može da mi prišije kurvarluk, tu je moja savest čista kao oprana košulja koja visi na razapetom konopcu koji će mi, možda, poslužiti za vešanje onog pijanog kartaša, ali vernog muža ne dam! Bože, okani ga se! Možda on nije bio preterano dobar muž, ali znao je da skuva ručak kada je žena bila bolesna ili zauzeta drugim, važnim poslovima. Znao je da ubaci u vešmašinu pelene i kasnije da ih prostre da se suše na suncu, umeo je uveče uspavljivati dete pričajući mu uvek drugu verziju jedno te iste priče za laku noć; retko kad je uspevao iznenaditi svoju ženu buketom svežeg cveća, jer ona se nadobijala cveća ko ni jedna druga žena koju sam poznavao. Kaže se: „Čovek koji voli cveće, ne može da bude loš čovek.“ A ja dodajem: „To još ne znači da je dobar čovek.“ Toliko o ovoj temi, Bože.