Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 30-01-2009
Drugi Nastavak
Samoubistvo na sto i jedan način! Zašto još niko nije napisao knjigu pod tim naslovom, iako čujem da je takva knjiga štampana u Japanu, ali – ja živim ovde, a ne tamo. Inače, tema je nakaradno primamljiva za krivo nasadjene tipove. Predgovor bi mogao napisati poznati samoubica kome ništa ne polazi za rukom, ali poseduje izvanredna iskustva u neuspelim pokušajima samoubistva. Heroj nad herojima žilavog vrata na kojem su se istupile ručno izradjene giljotine, kidali se debeli vlažni konopci, dasa koji naprosto ne može napipati vene na svojim rukama, heroj koji pluta rečnim i jezerskim vodama, lak je kao perce dok se prizemljuje nakon prijatnog leta s krova neke visoke zgrade…
Samoubica, osim što za sobom ostavi gomilu uplakanog sveta i još veću gomilu ravnodušnih, ostavlja i gomilu govana u gaćama, upišane pantalone, oštar rez na venama leve ruke, što podrazumeva da je dešnjak; izlomljene kosti i razbijenu glavu na pločniku ispred desetospratnice jer je njegova zgrada za dva sprata niža, a nije za podcenjivanje šta će susedi reći, bolje ako ga se budu sećali po lepom; pa onda ostavlja možda krvavu liniju na vratu od debelog konopca, poplavelo lice i pluća prepuna prljave rečne vode Save ili Dunava, ali ne smeta ako je i zagadjena vodurina Palićkog jezera, sitno iseckane delove svoga jadnog tela porazbacane na šinama po kojima je pre koju sekundu protutnjao brzi voz što je u polasku kasnio šezdeset i pet minuta, a u stanicu stiže po redu vožnje.
Jedan poznati lekar se obesio daleko od porodične kuće, na svojem radnom mestu, u bolnici. Kasnije se pričalo da je to uradio da poštedi od većih neprijatnosti svoju porodicu. Čoveče, kojeg li sranja! Nije za verovati da su se njegovi makar za nijansu osećali prijatnije. Drugi, bivši policajac, koji se obesio o poprečnu gredu tavanice poljskog vecea, upicanio se kao da će u svadbu: svetloplavo odelo (eh, profesija!), izglancane cipele, ispeglana bela košulja, čak je i kravatu uredno vezao, glatko obrijao od alkohola naduto lice da bi kasnije buljio s visine od dva i po metra na okupljeni narod koji je, opet, gledao u njega, već mrtvog a lepo obučenog, ali mokrih i usranih pantalona, misleći u sebi da se – budući bivši policajac – sigurno neka mračna radnja krije u pozadini ove lakrdije.
Ako se odlučim za konopac, sigurno neće biti brijanja niti lepog odela, neću pospremiti stan… Za one koji volede da se pitaju: „A zašto je ovaj izvršio samoubistvo?“, ostaviću brdo zagonetki koje nikada neće rešiti. Napisaću sam sebi ucenjivačka pisma koja će ukazivati na moja velika kockarska dugovanja; napisaću i ljubavna pisma, a u jednom od njih nogiraće me moja poslednja ljubavnica, prokleta kurva koju sam pokupio na ulici, i sad, eto, ona mi se ovako zahvaljuje. Možda se budem pozivao na teško ekonomsko ili političko stanje u zemlji i inostranstvu, nek’ se pitaju! Pustiću bradu i kosu koju neću prati tri meseca i isto toliko se neću okupati; biću prljav i smrdljiv! Po podu ću razbacati kore banane i pomorandži, ostaviću nepojedene konzerve mesnih narezaka i ubudjale paštete, neoprano posudje i neoprani donji veš, a policiji poruku na skrivenom mestu ispod kreveta u polupročitanoj knjizi da neko želi da me ubije, ali da to izgleda kao samoubistvo i da je ovo sve inscenacija mojih ubica!
Prelepo pisete,nadam se da je post metaforican.
Napravi scenario,ma ovo jeste scenario neke dobre filmcuge,sad ce oni vide cija baba dlakava na ledja! Izvinjavam se,ako vam smeta moj komentar,nemojte ga objavljivati.Svakako pozdrav,dobar dan!
Zašto ti persiraju kada ti ostavljaju komentare. U svetu blogova je to strogo zabranjeno. Šalim se.
Jedan vedar, nasmejan čovek, došao je kod nas u klub da skoči tandem skok. Imao je 120 kila i nije baš bilo izvodljivo da mu učinimo to zadovoljstvo. Nešto kasnije se javio i rekao da je smršao 10 kila i da i dalje želi da oseti lepotu neba.
Sa tehničke strane više nije bilo problema, ali se nebo urotilo protiv njega i svaki put kada bi se dogovorili da dodje i da skoči, vreme bi se pokvarilo. Jednom je čak i opremljen čekao da se raziđu oblaci. Nisu se razišli. Tako da nije ni skočio.
Posle godinu dana, pročitali smo u novinama da se taj isti vedar i nasmejan čovek digao u vazduh. Obavio je sebe eksplozivom i razneo se na hiljadu komada. Želim da verujem da nije imao takve suicidne ideje kada je dolazio da skoči. Ko zna, možda je nebo radilo za nas?
@charolija, da, bio sam na tvom blogu, znam da si padobranac a vas padobrance nebo čuva dok god se ne domognete zemlje… Znamo šta donosi sreću i osmeh na licu, znamo i šta donosi nesreću, nažalost ovo potonje zna nadvladati pojedinca.