Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 28-01-2009
Umesto uvoda:
Originalni naslov je glasio: Lucidna, Suicidna Priča. Kum je bio pokojni Petar Vukov, književnik, urednik, bibliotekar i jedan od mojih učitelja, i na kraju krajeva, moj prijatelj. Pero, malo sam skroz promenio naslov, ali tebi u čast pustiću ovu priču u nastavcima na ovom Frljander blogu.
Prvi Nastavak
Sedim u sobi. Preda mnom, na stoliću, flaša jeftine rakije. Obična džibra, osećam ukus špiritusa u ustima. Juče, kada sam kupovao ovu rakiju, nisam imao dovoljno novca za neko bolje piće. Nisam jedini, što me ne utešuje, jer većina nas je spala i sa najniže grane. Nekoga boli srce, nekoga glava, a nekoga zaboli dupe, već ko je na šta pao i koliko se udario.
Hoću da izvršim samoubistvo. O tome već dosta dugo razmišljam. Osećam, znam da u meni sazreva ta ideja. Suluda ideja? Možda za čoveka koji nije o tome mozgao, koji i ne sluti da je samoubistvo samo jedan od načina da se život ostavi na miru. Suluda ideja? Više nego suluda! Bože moj, pa svi ćemo jednom, pre ili kasnije, umreti. Čemu ubrzavati stvari? Ako je tako da ćemo svi mi umreti, čemu onda razvlačiti život, mučiti sebe a, možda, i neke ljude oko nas? Uostalom, zašto bi samoubica brinuo o drugima kada je malo vajde od njega i za samoga sebe. Ima tu još puno pitanja na koja, jednostavno, nema odgovora. Ali slutim jednu mogućnost za koju sve više i više, kako mi vreme odmiče, verujem da je bliska istini. Može biti da većina samoubica pre izvrši samoubistvo nego što uspeva da odgovori na pitanje:
Zašto želim da se ubijem?
Što se mene tiče, imam mali milion razloga da se obesim. Žena mi je dala nogu, već je prošlo mesec dana kako smo se razveli. Imam dve ‘ćerke s njom. Pa onda, dobio sam otkaz na poslu. Ovu rupu od stana sam platio dva meseca unapred. Uskoro treba da se selim. Prijatelji, ako ih tako mogu nazvati, okrenuli mi leđa, ili ja njima? Ne znam, nisam siguran. Verovatno nije ni važno. Ne ide mi. Jebiga, ne ide mi!
