Znam ja bre da je velika odgovornost imati svoj blog. Voditi računa o njemu kao o bebčetu, ili malom detetu. Pitanje je samo ko je tu dete a ko bloger. Možda je bloger baš taj mali upišanac koji nikako da se odrekne pelena. Jbg, pravi seronja.
Je li, sad bi malo da se odmaraš, a ono nema te već nedelju dana. Šta radiš, bre! Obilaziš zgodne lokacije koje nameravaš da snimiš, fotka pa klitić… ovaj, mislim clipče! Ko tavče na gravče, i umreš od gladi. Dakle, fotka pa klipče, ko kukuruz za krunidbu. Imali smo mi svojevremeno ministra poljoprivrede koji se prezivao Krunić. I… šta mislite, slab prinos kuruza, a seljak kaže. E, kruniću k…! Kukuruz, naravno. Tu, kad te puste na NET, nema psovanja. Jebiga, nemoj da psuješ.
Poznavao sam jednog sveštenika, koji više nije u mom gradu, jer ga je šef premestio u neku selendru koja naravno da ima crkvu i kafanu. Ovaj moj pop je bio čovek kao ja ili vi. Voleo je popiti pivo, voleo je i žene a ipak je služio bogu. Pravilo je bilo da u njegovom društvu nije problem psovanje, ali izbegavaj psovati boga. Najgora psovka koja se ticala boga, bila je: Bog te mazo! Ili: Bog te molovo! Naravski da je bilo takih koji nisu iz prve razumeli. Molovo? A šta ti to znači? Pa to ti je onaj bre što te farba, šminka te k’o kurvu, uličarku, prostitutku sa skraćenim radnim vremenom; omoluje te da si nalik animir dami u ćumezrupi na periferiji, ma bolje zvuči iz rupetine prigradske, u neasfaltiranoj ulici gde je blato do kolena i onda kada mesecima nema kiše. Farba bre! Ili kreč! To ti je ona stvar kada te preko tel’fona društvo zove na pivo, a ti u fridžideru imaš ‘ladnoga, i kažeš im da ne možeš jer krečiš pretsoblje! Lažove jedan! Ovako ti sa društvom. Tiš’ meni da kažeš, molovatelju jedan. Dakle, to je farba, color, crno-bela tehnika na tel’viziji u boji, pal sekam, pa kad te ja dočekam, kad te se dočepam, i ondak te sklepam. Tako rade svi pesnici kod nas. Prave spisak reči s jedne strane kockastog papira – dok na drugoj strani, desnoj polovini, da se razumemo, ko ljudi, na onoj strani dakle reči koje rimuju. Vel’ki pesnik zove onog manjeg pesnika iz susedne ulice i pita ga, u stvari kaže mu: Treba mi rima. A ovaj nakon par sati uživanja kaže: Joooj, menjam crnu traku u komjuteru. Dodji sutra! Jebote! Naglasak je na bo, onako – jeboooote, ali tako da ona četiri o skratiš, onog poslednjeg dopola progutaš, kao Nemac kada umesto Guten Tag kaže: Kuntag. Hajlige tundra veter, ovo ja po Vuku, dečurlijo draga. Vežbam. Vežbam gluposti. U našim krajevima neki drugi ljudi smišljaju pametne stvari. Pak, treći neki se iz čista mira zajebavaju. Smišljaju nove padeže, Kurativ na primer, to ti je onaj koji je kurativan. Eto ti objašnjenje, bre! Ili objašnjenja! Njenja! Nja! Ne mora ništa da znači, jer šta znači prezent u provokativu. Ma idji bre! Zajebantu jedan. To kaže glasom umiljatim Jovana Kolins. Padež u prdežu, sedmi dan priučenog karatiste sa Čorbine top liste, i onako ‘bajagi dodamo – pozorište nove glumce ište! Bre…
Stevo Valjička, koji je danas dan? 15 01 009 Teresiapolis – napolitanis
Stevo,u pravu ste!
i gori je od bebceta.