PRVI DAN
1
Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 01-01-2009
Prvi dan uvek dolazi nakon onog poslednjeg. Ako neko zna za drugačiju soluciju, čekam ga pred samoposlugom; tamo je pivo daleko najjeftinije, napolju si na svežem vazduhu, i niko ne može da ti predbaci da si pijanica, kafanski čovek. Ali, ono o čemu bih da besedim, ne baš da iznesem neko svoje ozbiljno mišljenje, ili ne daj bože da se zavadim sa umnijima od mene samog, ili jačim po snazi svekolike gluposti, možda iskusnijih pivopija koji u množini treniraju na domaćem terenu, a ja baš onako poskakujem jer je ograda previsoka za mojih metar i osamdesetpet santimetrova, koji su ravni visini mog pokojnog oca; a on baš beja rodjen da pripoveda dogadjaje za koje, ispostavilo se kasnije, dokaza fali ko krezubom čoveku ženske grudi bujne da zagrize. A sad, jebiga, šta sam ono hteo reći? Zaboravio sam, majke mi. Ovo majke mi sam zapamtio od nekadašnjeg ministra pravde, ili pravednog ministra koga su ućutali preko noći, strpavši ga u zatvor, da čovek vidi šta je vlast, u pravom smislu te reči. A… mislim… hteo ja da kazujem koju rečcu o novosadjanima, onima koji su bliži belgrejdu (kakav izvorni pravopis) od mene, koji sam, ni kriv niti dužan, baš tu u najsevernijem gradu u državi. Horgoš ? Govorim o gradu, bre!
Dakle, govorim jer sam doživeo prvi dan, godine Gospodnje; gospodjicama se izvinjavam, kao oni sa telvizije: Mlogo se izvinjavamo, mlogo smo jaki. Bre! Naški rečeno. Nije uvek lako napisati, ako baš i ne dobar tekst, a ono prihvatljiv, da se niko ne raduje, a i da niko nije protiv. Ako ih ima za, ma to ti je Bingo, kako sam čuo u filmovima, onim američkim, za narod, onaj priglup, nepismen, nenačitan, rupav, analfabetičan, pun neznanja zbog rekla-kazala, čula-nečula, vidla-nevidla, slepa i obnevidela; glupava ko siva zemlja koja boju videla nije, iako se duga na nju direktno prislanja, naslanja, stoji, pridržava se, okovana je, od nje zavisi, i visi dok ne izvisi, pleše pod nevidljivim skutima, višeslojnim suknjama poput nošnji davno zaboravljenih naroda, možda narodnosti… i tako, još po nešto, jer je dan prvi, i ne volem kad me zajebavaju. Mislioci moderni misle da sve što smisle, nesuvisle su rečenice, knjige i romani za nezrelu omladinu, nezrelu a prezrelu za vel’ka dela koja budućim pokoljenjima donosi majke mi nisam ja, već onaj drugi; obljubljena tema iz zaboravljenih Herz romana: ja volim tebe, ti voliš mene, držimo se za ruke, ti držiš moju ruku, a ja držim – a bre šta drugo – tvoju ruku! Kad se probudimo, neko će od nas iz ovog mnoštva vaditi ruke iz noše, noćne posude koju držimo pod krevetom, ne da neko ne vidi, već da se ne ukradu, jer bi smo tada obrali bostan, lubenice i dinje sa korama za slatko. Jebiga, tema ko svaka druga. Puna ličnih grešaka, penala i slobodnih bacanja, sedmeraca, četveraca, jedanaesteraca i deseterca za pesmu pod lipama, a nad pesmama dvanaest stranica zahtevnim kontrolorima, prvog dana koji dolazi posle poslednjeg, a ponosno stoji pred danom koji nazivamo danom drugim.
Zar nije veličanstveno pisati o glupostima!?
VALJIČ STEVAN zabatkienzis 01 01 2009
Originalan!Sretna Nova 2009!!!