Hamzjakl

Drugi Nastavak

Samoubistvo na sto i jedan način! Zašto još niko nije napisao knjigu pod tim naslovom, iako čujem da je takva knjiga štampana u Japanu, ali – ja živim ovde, a ne tamo. Inače, tema je nakaradno primamljiva za krivo nasadjene tipove. Predgovor bi mogao napisati poznati samoubica kome ništa ne polazi za rukom, ali poseduje izvanredna iskustva u neuspelim pokušajima samoubistva. Heroj nad herojima žilavog vrata na kojem su se istupile ručno izradjene giljotine, kidali se debeli vlažni konopci, dasa koji naprosto ne može napipati vene na svojim rukama, heroj koji pluta rečnim i jezerskim vodama, lak je kao perce dok se prizemljuje nakon prijatnog leta s krova neke visoke zgrade…

Samoubica, osim što za sobom ostavi gomilu uplakanog sveta i još veću gomilu ravnodušnih, ostavlja i gomilu govana u gaćama, upišane pantalone, oštar rez na venama leve ruke, što podrazumeva da je dešnjak; izlomljene kosti i razbijenu glavu na pločniku ispred desetospratnice jer je njegova zgrada za dva sprata niža, a nije za podcenjivanje šta će susedi reći, bolje ako ga se budu sećali po lepom; pa onda ostavlja možda krvavu liniju na vratu od debelog konopca, poplavelo lice i pluća prepuna prljave rečne vode Save ili Dunava, ali ne smeta ako je i zagadjena vodurina Palićkog jezera, sitno iseckane delove svoga jadnog tela porazbacane na šinama po kojima je pre koju sekundu protutnjao brzi voz što je u polasku kasnio šezdeset i pet minuta, a u stanicu stiže po redu vožnje.
Jedan poznati lekar se obesio daleko od porodične kuće, na svojem radnom mestu, u bolnici. Kasnije se pričalo da je to uradio da poštedi od većih neprijatnosti svoju porodicu. Čoveče, kojeg li sranja! Nije za verovati da su se njegovi makar za nijansu osećali prijatnije. Drugi, bivši policajac, koji se obesio o poprečnu gredu tavanice poljskog vecea, upicanio se kao da će u svadbu: svetloplavo odelo (eh, profesija!), izglancane cipele, ispeglana bela košulja, čak je i kravatu uredno vezao, glatko obrijao od alkohola naduto lice da bi kasnije buljio s visine od dva i po metra na okupljeni narod koji je, opet, gledao u njega, već mrtvog a lepo obučenog, ali mokrih i usranih pantalona, misleći u sebi da se – budući bivši policajac – sigurno neka mračna radnja krije u pozadini ove lakrdije.
Ako se odlučim za konopac, sigurno neće biti brijanja niti lepog odela, neću pospremiti stan… Za one koji volede da se pitaju: „A zašto je ovaj izvršio samoubistvo?“, ostaviću brdo zagonetki koje nikada neće rešiti. Napisaću sam sebi ucenjivačka pisma koja će ukazivati na moja velika kockarska dugovanja; napisaću i ljubavna pisma, a u jednom od njih nogiraće me moja poslednja ljubavnica, prokleta kurva koju sam pokupio na ulici, i sad, eto, ona mi se ovako zahvaljuje. Možda se budem pozivao na teško ekonomsko ili političko stanje u zemlji i inostranstvu, nek’ se pitaju! Pustiću bradu i kosu koju neću prati tri meseca i isto toliko se neću okupati; biću prljav i smrdljiv! Po podu ću razbacati kore banane i pomorandži, ostaviću nepojedene konzerve mesnih narezaka i ubudjale paštete, neoprano posudje i neoprani donji veš, a policiji poruku na skrivenom mestu ispod kreveta u polupročitanoj knjizi da neko želi da me ubije, ali da to izgleda kao samoubistvo i da je ovo sve inscenacija mojih ubica!

Umesto uvoda:

Originalni naslov je glasio: Lucidna, Suicidna Priča. Kum je bio pokojni Petar Vukov, književnik, urednik, bibliotekar i jedan od mojih učitelja, i na kraju krajeva, moj prijatelj. Pero, malo sam skroz promenio naslov, ali tebi u čast pustiću ovu priču u nastavcima na ovom Frljander blogu.

Prvi Nastavak

Sedim u sobi. Preda mnom, na stoliću, flaša jeftine rakije. Obična džibra, osećam ukus špiritusa u ustima. Juče, kada sam kupovao ovu rakiju, nisam imao dovoljno novca za neko bolje piće. Nisam jedini, što me ne utešuje, jer većina nas je spala i sa najniže grane. Nekoga boli srce, nekoga glava, a nekoga zaboli dupe, već ko je na šta pao i koliko se udario.
Hoću da izvršim samoubistvo. O tome već dosta dugo razmišljam. Osećam, znam da u meni sazreva ta ideja. Suluda ideja? Možda za čoveka koji nije o tome mozgao, koji i ne sluti da je samoubistvo samo jedan od načina da se život ostavi na miru. Suluda ideja? Više nego suluda! Bože moj, pa svi ćemo jednom, pre ili kasnije, umreti. Čemu ubrzavati stvari? Ako je tako da ćemo svi mi umreti, čemu onda razvlačiti život, mučiti sebe a, možda, i neke ljude oko nas? Uostalom, zašto bi samoubica brinuo o drugima kada je malo vajde od njega i za samoga sebe. Ima tu još puno pitanja na koja, jednostavno, nema odgovora. Ali slutim jednu mogućnost za koju sve više i više, kako mi vreme odmiče, verujem da je bliska istini. Može biti da većina samoubica pre izvrši samoubistvo nego što uspeva da odgovori na pitanje:
Zašto želim da se ubijem?
Što se mene tiče, imam mali milion razloga da se obesim. Žena mi je dala nogu, već je prošlo mesec dana kako smo se razveli. Imam dve ‘ćerke s njom. Pa onda, dobio sam otkaz na poslu. Ovu rupu od stana sam platio dva meseca unapred. Uskoro treba da se selim. Prijatelji, ako ih tako mogu nazvati, okrenuli mi leđa, ili ja njima? Ne znam, nisam siguran. Verovatno nije ni važno. Ne ide mi. Jebiga, ne ide mi!

Ipak neće biti kao što sam juče rekao, jer setio sam se jednog
drugog teksta na sto deset, možda i više stranica. E, to sam, napisao
pre 15 (petnaest) godina u jednom dahu. Samo treba da nadjem papire,
uzmem usisivač i malo pročistim ono što sam tada napisao… Baš me
interesuje kako sam pisao u prošlom veku. Nisam hteo da dam da se
naštampa u dvesta primeraka, jer je već tada mogao svako da izda knjigu.
U svakom slučaju, u medjuvremenu ću postaviti u nekoliko nastavaka tekst o
samoubicama. E sad, to je ili baljezgarenje ili esej o samoubicama. Ali,
jbg ne znam dje su papiri, tridesetak stranica. Ali zato imam audio zapis
radio Belgrado, Putevi Proze, ubi me ako znam koji program: prvi, drugi ili
treći. Devedesetih godina je urednica bila Radmila Gligić. Ja idiot, od 98.
naovamo prekinuo svaki kontakt s njom. Ako se dobro sećam sekretar je bio
Ljubomir Djukanov. Ako neko zna nešto o njima, bilo bi mi drago da mi se javi.
Dakle, napred u nove pobede, dok me volja ne napusti.
Valjić a Stevo Szobotka kétezer kilenc godina huszonhárom Január

Evo, spremam se od sutra, ili za koji dan,
da krenem sa pričom u nastavcima. Pokušaću
stranicu teksta svaki dan, što i nije neki
poduhvat vredan pažnje. Medjutim, bavim se
i nekim drugim stvarima, tekstovima itd. A
s vremena na vreme treba popiti i po koje pivo
od dve litre. Dakle, to je to. Ako ne krenem
danas sa tekstom, sutra verovatno, ali prekosutra,
u svakom slučaju u Nedelju, najkasnije Ponedelnik,
ali Utorak ili Sreda sto posto, hundert procent,
100%! Pa ajd tyao!!!
Stevo Valjič Subotica 22 01 2009

Znam ja bre da je velika odgovornost imati svoj blog. Voditi računa o njemu kao o bebčetu, ili malom detetu. Pitanje je samo ko je tu dete a ko bloger. Možda je bloger baš taj mali upišanac koji nikako da se odrekne pelena. Jbg, pravi seronja.
Je li, sad bi malo da se odmaraš, a ono nema te već nedelju dana. Šta radiš, bre! Obilaziš zgodne lokacije koje nameravaš da snimiš, fotka pa klitić… ovaj, mislim clipče! Ko tavče na gravče, i umreš od gladi. Dakle, fotka pa klipče, ko kukuruz za krunidbu. Imali smo mi svojevremeno ministra poljoprivrede koji se prezivao Krunić. I… šta mislite, slab prinos kuruza, a seljak kaže. E, kruniću k…! Kukuruz, naravno. Tu, kad te puste na NET, nema psovanja. Jebiga, nemoj da psuješ.
Poznavao sam jednog sveštenika, koji više nije u mom gradu, jer ga je šef premestio u neku selendru koja naravno da ima crkvu i kafanu. Ovaj moj pop je bio čovek kao ja ili vi. Voleo je popiti pivo, voleo je i žene a ipak je služio bogu. Pravilo je bilo da u njegovom društvu nije problem psovanje, ali izbegavaj psovati boga. Najgora psovka koja se ticala boga, bila je: Bog te mazo! Ili: Bog te molovo! Naravski da je bilo takih koji nisu iz prve razumeli. Molovo? A šta ti to znači? Pa to ti je onaj bre što te farba, šminka te k’o kurvu, uličarku, prostitutku sa skraćenim radnim vremenom; omoluje te da si nalik animir dami u ćumezrupi na periferiji, ma bolje zvuči iz rupetine prigradske, u neasfaltiranoj ulici gde je blato do kolena i onda kada mesecima nema kiše. Farba bre! Ili kreč! To ti je ona stvar kada te preko tel’fona društvo zove na pivo, a ti u fridžideru imaš ‘ladnoga, i kažeš im da ne možeš jer krečiš pretsoblje! Lažove jedan! Ovako ti sa društvom. Tiš’ meni da kažeš, molovatelju jedan. Dakle, to je farba, color, crno-bela tehnika na tel’viziji u boji, pal sekam, pa kad te ja dočekam, kad te se dočepam, i ondak te sklepam. Tako rade svi pesnici kod nas. Prave spisak reči s jedne strane kockastog papira – dok na drugoj strani, desnoj polovini, da se razumemo, ko ljudi, na onoj strani dakle reči koje rimuju. Vel’ki pesnik zove onog manjeg pesnika iz susedne ulice i pita ga, u stvari kaže mu: Treba mi rima. A ovaj nakon par sati uživanja kaže: Joooj, menjam crnu traku u komjuteru. Dodji sutra! Jebote! Naglasak je na bo, onako – jeboooote, ali tako da ona četiri o skratiš, onog poslednjeg dopola progutaš, kao Nemac kada umesto Guten Tag kaže: Kuntag. Hajlige tundra veter, ovo ja po Vuku, dečurlijo draga. Vežbam. Vežbam gluposti. U našim krajevima neki drugi ljudi smišljaju pametne stvari. Pak, treći neki se iz čista mira zajebavaju. Smišljaju nove padeže, Kurativ na primer, to ti je onaj koji je kurativan. Eto ti objašnjenje, bre! Ili objašnjenja! Njenja! Nja! Ne mora ništa da znači, jer šta znači prezent u provokativu. Ma idji bre! Zajebantu jedan. To kaže glasom umiljatim Jovana Kolins. Padež u prdežu, sedmi dan priučenog karatiste sa Čorbine top liste, i onako ‘bajagi dodamo – pozorište nove glumce ište! Bre…
Stevo Valjička, koji je danas dan? 15 01 009 Teresiapolis – napolitanis

Napolju je minus 10, ili možda i više,
u stvari još niže. Mrzi me išta da
radim. Ovo sam slučajno pronašao u
velikoj gužvi. Svi se guraju, mislim
clipovi i fotke. Moraću ili ja, ili neko
drugi da sredi nered u kompu!

Ovo puštam na molbu nekih
mojih iz inostranstva.

Prvi dan uvek dolazi nakon onog poslednjeg. Ako neko zna za drugačiju soluciju, čekam ga pred samoposlugom; tamo je pivo daleko najjeftinije, napolju si na svežem vazduhu, i niko ne može da ti predbaci da si pijanica, kafanski čovek. Ali, ono o čemu bih da besedim, ne baš da iznesem neko svoje ozbiljno mišljenje, ili ne daj bože da se zavadim sa umnijima od mene samog, ili jačim po snazi svekolike gluposti, možda iskusnijih pivopija koji u množini treniraju na domaćem terenu, a ja baš onako poskakujem jer je ograda previsoka za mojih metar i osamdesetpet santimetrova, koji su ravni visini mog pokojnog oca; a on baš beja rodjen da pripoveda dogadjaje za koje, ispostavilo se kasnije, dokaza fali ko krezubom čoveku ženske grudi bujne da zagrize. A sad, jebiga, šta sam ono hteo reći? Zaboravio sam, majke mi. Ovo majke mi sam zapamtio od nekadašnjeg ministra pravde, ili pravednog ministra koga su ućutali preko noći, strpavši ga u zatvor, da čovek vidi šta je vlast, u pravom smislu te reči. A… mislim… hteo ja da kazujem koju rečcu o novosadjanima, onima koji su bliži belgrejdu (kakav izvorni pravopis) od mene, koji sam, ni kriv niti dužan, baš tu u najsevernijem gradu u državi. Horgoš ? Govorim o gradu, bre!
Dakle, govorim jer sam doživeo prvi dan, godine Gospodnje; gospodjicama se izvinjavam, kao oni sa telvizije: Mlogo se izvinjavamo, mlogo smo jaki. Bre! Naški rečeno. Nije uvek lako napisati, ako baš i ne dobar tekst, a ono prihvatljiv, da se niko ne raduje, a i da niko nije protiv. Ako ih ima za, ma to ti je Bingo, kako sam čuo u filmovima, onim američkim, za narod, onaj priglup, nepismen, nenačitan, rupav, analfabetičan, pun neznanja zbog rekla-kazala, čula-nečula, vidla-nevidla, slepa i obnevidela; glupava ko siva zemlja koja boju videla nije, iako se duga na nju direktno prislanja, naslanja, stoji, pridržava se, okovana je, od nje zavisi, i visi dok ne izvisi, pleše pod nevidljivim skutima, višeslojnim suknjama poput nošnji davno zaboravljenih naroda, možda narodnosti… i tako, još po nešto, jer je dan prvi, i ne volem kad me zajebavaju. Mislioci moderni misle da sve što smisle, nesuvisle su rečenice, knjige i romani za nezrelu omladinu, nezrelu a prezrelu za vel’ka dela koja budućim pokoljenjima donosi majke mi nisam ja, već onaj drugi; obljubljena tema iz zaboravljenih Herz romana: ja volim tebe, ti voliš mene, držimo se za ruke, ti držiš moju ruku, a ja držim – a bre šta drugo – tvoju ruku! Kad se probudimo, neko će od nas iz ovog mnoštva vaditi ruke iz noše, noćne posude koju držimo pod krevetom, ne da neko ne vidi, već da se ne ukradu, jer bi smo tada obrali bostan, lubenice i dinje sa korama za slatko. Jebiga, tema ko svaka druga. Puna ličnih grešaka, penala i slobodnih bacanja, sedmeraca, četveraca, jedanaesteraca i deseterca za pesmu pod lipama, a nad pesmama dvanaest stranica zahtevnim kontrolorima, prvog dana koji dolazi posle poslednjeg, a ponosno stoji pred danom koji nazivamo danom drugim.
Zar nije veličanstveno pisati o glupostima!?
VALJIČ STEVAN zabatkienzis 01 01 2009