Napisao stevo | u kategoriji Kratka priča | dana 23-12-2008
Evo, ovih dana sam se vratio iz Tanganjike. Šta da vam kažem, bilo je fino. Afrika bre! To je život. Usput sam obišao Maroko, Senegal, Kongo, Madagaskar, Švedsku, Togo, Pariz, Bugarsku, Južnoafričku republiku, Republiku Srpsku, Grčku i Havajska ostrva. Bio sam u Somboru i Apatinu, Sopotu i Madridu; gledao sam u Malagi Real Sosijedad, a Barselonu u Londonu sa svim Arsenalom. Mančester Junajted baš i ne bi da igra sa subotičkim Spartakom, u obzir ne dolazi ni Vojvodina, bez obzira što u Novome Sadu misle drugačije. Partizan se sakrio u šumi, a Zvezda se preselila na nebo. U medjuvremenu, zastao sam u Schwaebisch Hallu, gde se nalazi sedište jedne velike banke, ali tamo sam naišao i na kožna sedišta u praznom bioskopu koji je pred zatvaranjem, jer danas više niko ne uživa u velikom ekranu; u restoranima je strogo zabranjeno pušenje. Čim nešto pojeftini, poskupljuju cigarete. Radio sam na crno u Schőnblicku, to je motel u Velbergu, gde se nalazi Schloss, pravi pravcati zamak u kojem, s vremena na vreme, odsedaju Švapski predsednici. Ima kada zaluta u te krajeve i kancelar. Dakle, radio sam tamo dve godine: bio kuvar, šanker i čistač, sobarac i kelner, schnesnipper – šnešnipa, tako oni izgovaraju, zapravo čistiš sneg. Radio danju i noću ko konj; dobro zaradio, pio viski i tad se još dimio poput dimnjaka nekadašnjeg kenyérgyára u Subotici, preko puta „Népkéra“, pušio Winston, ko pravi gospodin. Sve ovo je istina, najčistija istina. A istine radi, sve ovo se dogadjalo ranih osamdesetih godina prošlog veka. Ali, znate… treba nekako početi, treba odnekud početi. Tada, u to vreme se puno toga dogadjalo u Minhenu, fudbal Olimpijada. Da, tada je ćale hteo da me upiše u Likovnu Gimnaziju. A ja sam rekao ne, ja hoću da budem pisac. A posle me ćale izlemao, prebio na mrtvo ime. I onda sam ja pobegao kući, u Suboticu, i zezao se par dana dok keva nije došla po mene. I tako, crtao sam grafitnom olovkom portrete na kartonu, za jednu marku, nemačku marku. Toliko se plaćala kutija najboljih cigareta. Ali, znate… kada želite da budete jedno, a neki vas teraju da budete nešto drugo, što vi ni po koju cenu ne želite, onda nastaju problemi. Mislim da ne vredi osvrtati se na prošle stvari. Ono što je jednom otišlo, otišlo je. Ne vraća se više, bez obzira što se vi trudite da u sećanjima ne kopate preduboke rupe. Brzo se upada u njih i odjedared sve liči na boju peska.
Evo, sada idem na buvljak, da kupim rakije. Nakon Afrike i Brazila, sve je nekako sivo. Uzeću pet litara. Neću izlaziti iz stana dva meseca, za kojih ću biti u Aziji, sve do Sibira. Slikaću olovkom na karton face koje budem sretao iz jedne u drugu bocu. STEVO VALJIĆ improvizacija 23. 12. 008. SZABADKA
Ehehhe…ovo je super post!
Baš je lepo biti pisac.
@charolija, slažem se, baš je lepo biti pisac, ali ne stavlja ‘lebac na sto.
Pa `leba i bolje što manje jesti, kažu…od leba se goji
@sanja, em goji, em ga treba zaraditi, najbolje je da se predje na pivo