Hamzjakl

Druga polovina

Sunce nestade iza glave našeg suseda koji još okopava baštu. Iznenada ugledah na nebu Mesec, Mladi Mesec. Stari ga ne vidi, jer i dalje gleda u našeg prvog suseda. Pojavljuju se i prve zvezde. Stari ni njih ne vidi, jer i dalje gleda u našeg prvog suseda, koji sada već dovršava okopavanje bašte.
Riblje oko: prvo žmirka, pa šmrcne, vadi maramicu i briše nos. Onda zakoluta očima i na trenutak zaustavlja svoj kosi pogled na meni. Uveren je da ga posmatram, zakoprca se i okrene mi leđa, zatim tupo bulji u drugom smeru, tačnije – u našeg prvog suseda, koji sada poliva baštu.
Stari gleda negde pored vodenog mlaza, koji – čini mi se – kao da šiklja iz ruku našeg prvog suseda. Sumnjam da Stari sada razmišlja o bilo čemu. Sa njegovog lica nestane svaki trag koji bi ukazivao na bilo šta što bi ga interesovalo.
Tada izađe Stara i stade iza njegovih leđa. Položi svoju levu ruku na njegovo desno rame. Stari i dalje gleda u našeg prvog suseda koji poliva baštu. Stara gleda u deo neba koji se spaja sa mutnim horizontom. Ne verujem da je interesuje dim iz stare Ciglane, jer se stub dima već jedva razaznaje.
Stara kaže:
„Izgleda da će sutra biti lepo vreme…“
Sada je nebo već potpuno tamno, tako da se vide i ostale zvezde. Ali, Stari ni sada ne vidi zvezde, jer i dalje gleda prema bašti prvog suseda, koji je završio okopavanje i polivanje. Verovatno sedi za stolom i večera.
Danas sam zbilja nesiguran. Pogrešna ocena: Stari uopšte ne gleda prema bašti prvog suseda, nego u tamu našeg dvorišta. Onda kaže:
„Jesi li video medveda?“
Gledam u njega, pa u mrak, prema dvorištu. I… vidim samo mrak. Znam da se u tom dvorištu nalazi šupa i još neke stvari koje sada nisu važne. No, tu je medved, ali ja ga ne vidim, niti znam za njega.
Stara opet kaže:
„Izgleda da će sutra biti lepo vreme…“ i još dodade. „Šta pišu novine?“
Stari se nakašlja i najzad pogleda u nebo. Tada reče:
„Na radiju je najavljena kiša… za sutra.“
„Nevidim oblake“ reče na to Stara i odmakne se korak unazad.
Stari opet lupi desnom šakom na butinu leve noge i glasno opsuje.
„Komarci?“ pita Stara.
„Aha!“ reče Stari, i opali šamar svom levom obrazu.
Stara ćuti. I Stari ćuti. Svi ćutimo. Gledam ih, prvo Staru, onda Starog. U polutami primećujem Riblje oko: zakoluta, pa se umiri, onda opet živne, vrtoglavo prelazi sa jednog na drugi nevidljivi predmet. Najzad se zaustavlja na poprečnoj gredi. Ja jedva vidim tu gredu. Znam iz sećanja da je siva i ispucala od vremena. Tada Riblje oko nestade.
„‘ajmo na večeru“ reče Stara i polazi u kuhinju. Stari ustade i protegnu se, zatim kaska za njom, a ja za njima.
„Šta je za večeru?“ pita Stari.
„Slanina, sir, paradajz, mleko“ kaže Stara i stavi na sto jednu veliku zdelu, koja je prepuna navedene hrane osim mleka, koje se – dok ga stavlja pred nas – puši u staroj crnoj šerpi.
„Jučerašnji hleb“ reče Stari, zagledajući kriške hleba koje se nalaze u pletenoj korpico.
„Nisam dobila svež“ reče Stara i seda za sto.
Večeramo: Stari žvaće slaninu i čkilji na levo oko. Stara jede polako, zalogaj po zalogaj. Stari sipa mleko u staklenu čašu, ispija polovinu i vraća čašu na sto. Na njegovim usnama ostaje tanka linija od mleka. Gleda u Staru, koja i dalje jede mirno.
„Sutra idem na pecanje“ reče Stari i raseče paradajz na dva nejednaka dela. Uzima slanik i posoli veću polovinu. Onda srče sok iz paradajza.
„Ako bude kiše…“ reče Stara, onako, više za sebe, i staračkim prstima prelomi krišku hleba.
I opet Riblje oko: zakoluta, pa otvara usta, nemo otvara usta, kao da se grabi za vazduh. Grabi se za vazduh u mutnoj, prljavoj vodi. Na trenutak zaustavlja svoj kosi pogled na meni, zapravo – ne znam šta i u koga gleda. Ali, čini mi se, u trenutku postade svestan da ga posmatram. Zakoprca se i okrene mi leđa. Vraća se pradajzu.
Posoli drugu, manju polovinu, i ponovo srče, polagano, sasvim polagano. Kuhinju ispuni njegovo srkanje. To srkanje ima rezak zvuk i para uši. Onda proguta već isisani paradajz i uzima komad kožure od slanine. Žvaće. Pritom se smenjuju izrazi na njegovom licu: čkilji na jedno ili drugo oko, krivi svoja usta i izvodi, bar se meni tako čini, bolne grimase.
Stara ustade. Ja još sedim i, između dva zalogaja, gledam Starog. Bira paradajz: uze u ruke jedan i okreće ga među prstima. Vraća i uzima drugi, krupniji, i taj vraća. Uzima treći i raseče ga… na dva nejednaka dela. Posoli veću polovinu i srče. Zamišljeno srče. Je l’ to razmišlja? O čemu? Možda o medvedu koji još trčkara po mračnom dvorištu. Mislim da nikako ne razmišlja o susedovoj ženi. Ne, o njoj nikako! Ako razmišlja, onda je sigurno medved, koji trčkara po mračnom dvorištu. A kakav je to medved? Je l’ crn ili žut, možda je zagasito zelen, ili uopšte nema boju. Je l’ trči na dve noge? Možda su i mečići tamo, trčkaraju oko medveda, koji, opet, trčkara po mračnom dvorištu naše kuće.
Sijalicu iznad stola obleće Noćni leptir. Stari skoči i, ispod sijalice, lupi dlanom o dlan. Psuje. Potom briše svoje ruke o kratke pantalone. Stara čisti sto.
Stari odmače zavesu na prozoru i gleda u dvorište. Da ne traži, slučajno, medveda? Ne, ne traži ga, jer kaže:
„Radio nije bio u pravu. Nebo je vedro i zvezdano. Sutra idem na pecanje.“
„‘ajmo na spavanje“ reče Stara. „Laku noć.“
„‘ku noć…
Stara ide prema vratima spavaće sobe. Stari kaska za njom. Ja idem u svoju sobu. Ne skidajući se – ležem na krevet. Polako me hvata san, ali ne mogu zaspati.
Neko kuca, ulazi Stara i pita me:
„Šta mu dođe taj medved?“
„Ne znam, kevo“ rekoh, ne znajući šta drugo da joj kažem. „Možda su to njegove godine…
„Misliš da je šenuo?“ pita Stara i oćuta.
Preko pedeset godina su u braku. Znam da joj nije lako.
„Ma, nije to ništa, kevo. Pričinilo mu se“, rekoh da je umirim.
„Nije to ništa“ ponovih. „Idi, kevo, spavaj…
Stara stoji pored kreveta i zamišljeno gleda prema zidu, na kojem visi uramljena slika sa njihovog venčanja. Duboko uzdahne i skrene pogled na mene.
„Laku noć, sine“ reče i tiho zatvori vrata za sobom.
Prevrćem se u krevetu, otvaram oči. Koliko je sati? U polutami sobe vidim Riblje oko. Ne znam da li sanjam ili sam budan. Svejedno, Riblje oko je tu. Zakoluta i na trenutak zaustavlja svoj kosi pogled na meni. Uvereno je da ga posmatram, zakoprca se i okrene mi leđa, zatim ustaje, uzima pušku i polazi u lov na medveda.
STEVO VALJIĆ ova priča je napisana 1985 g. Objavljena 12. 1995 g. u Subotici

Random Posts

• DODO I JOŠ JEDAN SASVIM MIRAN DAN
• DODO I PRVI POST
• ODLOMAK ODLOMKA VIII
• ŠLJAKERSKI PRAZNIK