Hamzjakl

Ova faca je posuta peskom. Trenutno
ne mogu da se setim kako se to zove,
mislim postupak. U stvari, i ne interesuje
me kako se to naziva.

Dao sam naslov „Solo Gitara“, jer sam nekada svirao neke instrumente. Bio sam „basista“ u armiji, a i posle. Kao prateći vokal, pratio sam neke veoma poznate face u bivšoj Jugi. Služio sam na Lastovu. Bilo je to ogavno mesto za čoveka u uniformi. Za običnog vojnika pravi kazamat; bez obzira da li si stara „kajla“, ili juče pridošli remac, suvozemac koji je došao u priliku da oseti miris mora, jer su ga bacili na ostrvo koje se nalazi na kraju sveta, premda se Palagruža vidi kada se gleda na otvoreno more, prema Italiji. Lastovo tih godina, govorim o 74, 75 godini, prošloga veka, stvarno se nalazilo na kraju sveta, našeg sveta. Ok, ne želim da ovo moje spikanje ispadne kao putopis, bedeker za zalutale turiste sa zapada. Ionako je priča sa masovnim turizmom završena jednom za svagda 11. 09. već se i ne sećam koje godine, kada su pičnuli oba tornja u Njujorku! Elem, Lastovo je, ako pomenutih godina nisi bio vojak, bilo jedno divno mesto. Osim u samom mestu Lastovo, sve plaže su bile divlje, onakve kakvim ih je gospon Bog dao napraviti, načiniti. Ulaziš u vodu, i upadaš ravno u ambis od dvadeset metara najčistije, providne morske slane vode. Ups! Šta da vam pričam. Onaj ko ne doživi, može poput siromaha slušati pripovedanje onih koji bejahu na otoku zvanom Lastovo. Ako neko ima nešto protiv, neka bude ostrvo Lastovo! Bre!

Dakle, zabačena kasarna, mesto zabačeno, svi mi zabačeni. Ali, ali… dolazi nam glumac, sada već pokojni Dvornik, gospodin Boris. Glumčina i čovek. Pa Leo Martin. Glas mu dubok, a ja s visine, na bini sviram bas i izigravam prateći vokal bez ijedne prethodne probe. Ne gledajte sad u mene; pitajte one koji su bili prisutni. A šta da vam kažem o Cunetu? Predreg Gojković Cune, ako nisam pogrešio njegovo cenjeno ime. Osoba koja zna šta je pevanje. Naravno da sam bio prateći vokal. To što sam bio najprihvatljiviji od više hiljada ljudi u uniformi… Ha, šta ćeš! Na Lastovo su slali manje muzikalne ljude da odsluže dug domovini, državi. U mom slučaju, jebiga… ko kaže da vojska ne greši. Poslednji dan njihovog gostovanja, dan drugi na ostrvu Lastovo, pada kiša. No, dole, u pristaništu Ubli, u vojnom odmaralištu dje kafa crna košta upola nego u hotelu Patrija u Subotici, fešta za pamćenje. Svirka do ponoći, pijanstvo do jutra i sutra; vidi se da uniforma, kao ni odeća ne čini čoveka, kao što alkohol čini pijanca. Ej bre, svi su isti: pukovnik ili major, civil ili kaplar, možda vodnik il’ razvodnik… Umetnici su priča za sebe! Pijan ili trezan, Dvornik je jedan, neponovljiv, veličanstven… Naravno da razumem Valtera koji Sarajevo brani, ali to je to. A zašto Solo Gitara? Primadona, Prim violina… Ma to vam je kao tačka na listu papira.
STEVO VALJIĆ trenutak dosade, Sabatkienzis 30 Dec. 2008

Ovu fotku sam postavio zato
što mi je dosadno i ne radi
mi se.

Ovo što visi iznad moje tintare, na zidu,
jeste maska. Ovo nemere da se stavi na facu,
ali iza ove obrazine možeš da se sakriješ

Evo, ovih dana sam se vratio iz Tanganjike. Šta da vam kažem, bilo je fino. Afrika bre! To je život. Usput sam obišao Maroko, Senegal, Kongo, Madagaskar, Švedsku, Togo, Pariz, Bugarsku, Južnoafričku republiku, Republiku Srpsku, Grčku i Havajska ostrva. Bio sam u Somboru i Apatinu, Sopotu i Madridu; gledao sam u Malagi Real Sosijedad, a Barselonu u Londonu sa svim Arsenalom. Mančester Junajted baš i ne bi da igra sa subotičkim Spartakom, u obzir ne dolazi ni Vojvodina, bez obzira što u Novome Sadu misle drugačije. Partizan se sakrio u šumi, a Zvezda se preselila na nebo. U medjuvremenu, zastao sam u Schwaebisch Hallu, gde se nalazi sedište jedne velike banke, ali tamo sam naišao i na kožna sedišta u praznom bioskopu koji je pred zatvaranjem, jer danas više niko ne uživa u velikom ekranu; u restoranima je strogo zabranjeno pušenje. Čim nešto pojeftini, poskupljuju cigarete. Radio sam na crno u Schőnblicku, to je motel u Velbergu, gde se nalazi Schloss, pravi pravcati zamak u kojem, s vremena na vreme, odsedaju Švapski predsednici. Ima kada zaluta u te krajeve i kancelar. Dakle, radio sam tamo dve godine: bio kuvar, šanker i čistač, sobarac i kelner, schnesnipper – šnešnipa, tako oni izgovaraju, zapravo čistiš sneg. Radio danju i noću ko konj; dobro zaradio, pio viski i tad se još dimio poput dimnjaka nekadašnjeg kenyérgyára u Subotici, preko puta „Népkéra“, pušio Winston, ko pravi gospodin. Sve ovo je istina, najčistija istina. A istine radi, sve ovo se dogadjalo ranih osamdesetih godina prošlog veka. Ali, znate… treba nekako početi, treba odnekud početi. Tada, u to vreme se puno toga dogadjalo u Minhenu, fudbal Olimpijada. Da, tada je ćale hteo da me upiše u Likovnu Gimnaziju. A ja sam rekao ne, ja hoću da budem pisac. A posle me ćale izlemao, prebio na mrtvo ime. I onda sam ja pobegao kući, u Suboticu, i zezao se par dana dok keva nije došla po mene. I tako, crtao sam grafitnom olovkom portrete na kartonu, za jednu marku, nemačku marku. Toliko se plaćala kutija najboljih cigareta. Ali, znate… kada želite da budete jedno, a neki vas teraju da budete nešto drugo, što vi ni po koju cenu ne želite, onda nastaju problemi. Mislim da ne vredi osvrtati se na prošle stvari. Ono što je jednom otišlo, otišlo je. Ne vraća se više, bez obzira što se vi trudite da u sećanjima ne kopate preduboke rupe. Brzo se upada u njih i odjedared sve liči na boju peska.

Evo, sada idem na buvljak, da kupim rakije. Nakon Afrike i Brazila, sve je nekako sivo. Uzeću pet litara. Neću izlaziti iz stana dva meseca, za kojih ću biti u Aziji, sve do Sibira. Slikaću olovkom na karton face koje budem sretao iz jedne u drugu bocu. STEVO VALJIĆ improvizacija 23. 12. 008. SZABADKA

Kao što sam rekao, sve što stane na lice
može biti maska. Ko smatra da nije tako,
izazivam ga na dvoboj – ko će sporije
da ispije dvolitrašku bocu piva. Unapred
upozoravam da u ovoj igri volim da gubim.
Dakle, ja i još jedna nedovršena faca!

Ovo sam ja. U ruci držim nedovršenu masku,
iako neki kažu da to nije maska, ja kažem
da su u krivu. Sve što možeš staviti na lice
jeste maska.

Vidim, neki prate i po 40 – 50 blogova, mislim aktivno prate pola stotina sajtova. Ej bre, divim im se! Ja jedva ovaj frljander da držim medj prstima. Čak nisam upamtio ime kasirke u samoposluzi, radnji na ćošku, prodavnici u podrumu višespratnice gde se prodaje sve i svašta. Svaka čast onima koji odlaze na obale isušenih jezera na pecanje, pa nakon dan i po se vraćaju svojim kućama, gde ih čekaju brižne supruge sa oklagijom u ručicama. Mužu bre moj dragi, ima l’ ribe, il’ nema! Bre! Mislim, sve u duhu jezika i naroda koji govori taj jezik. Sve po Vuku, pa kad povuku nikom ništa. Ima ribe, nema ribe!, kažu lepe ženice pecaroša sveckih, a naših, domaćih, ovdašnjih, ne sa strane, iz komšiluka, iz susedstva; kamenom da se dobaciš onom preko, koji će da odbrusi – Ne znam, nisam odavde, nisam bio tu, odsustvovao sam, bio sam faličan… nisam ja kriv, drugi su krivi, evo… onaj… da, baš onaj tamo je kriv. Zašto sad mene vucarate za rukav. Ništa nisam video, nisam ni Kafku čitao. Evo, majke mi, ja ni Pink ne gledam. Prošlo me je to, u stvari nikad i nije bio na mom jelovniku, na mom stolu, na mojoj stolici nikad nije sedeo, niti osedeo. Majke mi! Niko me nikada nije video da krijem cigarete iza ledja, jer je pušenje svuda zabranjeno. Da, tako je to. Ali da neki uspevaju toliko blogova i njihovih autora da drže u glavi, i to za baš ama nizašta! Bre! Besplatno, bez naknade, bez i jednog dinara, evra, dolara i funte preko Lamanša, bez petoparca s ove strane Engleskog kanala kojeg niko iskopao nije. Bre! Mislim! I briga me šta ostali misle. Ja mislim. On misli. Mi mislimo. Oni mislededu! Bre! Gramatika! Nadogradnja! Bre! Mislim! A ni dlaku da nadješ na lavabou u hotelskom kupatilu. I poslednja vlas je tu, na glavi… ispod perike. A, opet, neki… svega se sećaju, nisu ni zapisivali, ni beleške pravili, nisu snimali tajne razgovore, ili nagadjali kako se kreću misli. Ne! Nipošto! Pedeset blogova, a da se ne zajebeš u proračunu imenika muških i ženskih. Ja bi bre moro naviti sat na tornju, na pola pet izjutra, a da posle ne znam za kim zvona zvone. No bi ja naposletku čuo: Alo, alo, aloooo bre, ko to tamo izdaje naredjenja da se peva, kad nema čemu da se peva. Je l’ neko umro? Nije! Nema veze, pevanje je svakako zabranjeno. Nema pevanja bre. Himna? To može, himna se uvek peva kad su svi ustali. Ajde bre narode, dig se, idje himna.
Pedeset… bre, mislim… Što je previše, previše je. A o čemu se radi? Ritam je važan, ritam! Ostalo nije za razumevanje, ostalo se podrazumeva.
STEVO VALJIĆ improvizacija za ničiju dušu Subotica 12 2008

SAN O SPAVANJU

Oni su izbeglice. Dvoje male dece, muž i žena. U ratu su izgubili sve, osim svojih života i odeće što su imali na sebi. I sada su u toj odeći. Spavaju u baraci, skupa sa još desetak ljudi. Takodje izbeglica. Činjenica što su strahote rata ostale daleko za njima – nije nikakva uteha.

Muž zamišljeno sedi pred barakom. Već šest meseci nije spavao sa svojom ženom. STEVO VALJIĆ subotica 09. 1996

Sredina je izmedju dve krajnosti. Gde se ona tačno nalazi, to ni Svedržitelj ne zna. Zapravo, opravdano se sumnja da On to, jednostavno, ne želi da zna.
Kratak osvrt na dogadjaj koji će, zahvaljujući dipl. istoričarima, na velika vrata ući u prošlost. Protrčaće po pretsoblju dnevne politike i, na koncu, skrasiće se u gostinjskoj sobi za česte goste.

Eksplozija desno! Eksplozija levo! Eksplozija ispred! Eksplozija iza njegovih ledja! A ko je on? Niko! I šta sad? Ništa! Tu se puca! Tu je rat! On (Niko) – našao se usred velike pucnjave, jer – rat je!
Njemu pada sve na pamet. Ali, tog trenutka doleti granata u epicentar…
U medjuvremenu, Svedržitelj glodje pileći batak.
STEVO VALJIĆ subotica, septembar 1996