Napisao stevo | u kategoriji priča | dana 30-11-2008
USPAVANKA PRED PONOĆ
Dobro veče, a veče je prijatno: ni toplo ni hladno. U drugoj sobi otac i majka gledaju TV. Moj prozor gleda na zgradu preko puta. Tek je pet do deset, uveče. U poslednje vreme, kada padne mrak, sve češće zatičem samoga sebe kako posmatram tu zgradu i čekam da se osvetli kuhinjski prozor na prvom spratu. Ne znam zašto ovo radim. Možda zbog toga što tamo preko stanuje žena. Kuhinjski prozor je u mraku. Imam vremena. Do mene dopire očev prigušeni smeh. Otac ima preko sedamdeset. Voli da se smeje. Ume da se smeje. Majka je, verovatno, opet zaspala u fotelji. Gledam u mrak pod čijim se haljama krije zgrada preko puta. Onda bacim pogled na kalendar. Trodelni kalendar što sam ga dobio pred kraj prošle godine od jednog prijatelja koji je zaposlen u biblioteci. Crveni kvadratić stoji na devetom danu šestog meseca 1997. U samom vrhu kalendara (što je, zapravo, četvrti deo), hemijskom olovkom, napisan je tekst koji bode oči; moje oči, a ispisan je rukom mog prijatelja. Tamo (na belini u vrhu kalendara) piše:
„Vrlopoštovanom… Uz čestitke i lepe želje u Novoj 1997 godini, neka Ti roman ugleda svetlost dana i tminu noći.“
Iza „noći“ nacrtana je biciklistička rukavica (ona bez prstiju).
Ovaj tekst znam napamet, osećam ga, svako veče (ako ne spavam drugde) taj tekst mi poželi laku noć, onako zlobno, čini mi se nedobronamerno, iako znam da nisam u pravu, jer moja se olovka tupi na pisaćem stolu, skupa sa mnom. Trebalo bi nas naoštriti.
Otac se ponovo smeje. Osećam da je njegov smeh zdrav, nesputan svakodnevnim događanjima. Otpijem gutljaj bečejskog tamnog piva i pomislim da se otac nije uvek ovako smejao; a ni majka, koja je takođe preko sedamdeset, ne bi uvek zaspala u fotelji pred televizorom. Prozor na zgradi preko puta je u mraku, kao što se i zgrada krije pod noćnom tamom. Svejedno, imam vremena, iako ono prolazi, neprimetno poput muve na išaranom zidu. Nikada nisam pitao oca kako su mu prošle ove silne godine. Ni majku. A one su prošle. Verovatno ni moji roditelji nisu razmišljali o godinama… dok su bili mlađi, otprilike mojih godina. A o čemu sad razmišljaju? Teško je to odgonetnuti. Otac se sada ne smeje. Da nije i on zaspao? Meni se još ne spava, što ne znači da se mom ocu spava. Majka je kao drugi svet, promiče pored nas neprimetno, kao autobus koji saobraća svakih pet minuta. A destinacija je ista: tamo i nazad. Na pamet mi pada Albahari. Zašto pisati o roditeljima nakon njihove smrti, kada više nisu s nama, ili mi s njima? Zbog distance? Koje i kakve? Ne znam, zaista ne znam. Ova tema nije „mamac“, bar ne za roditelje premda smatram da o njima treba pisati dok su živi i, makar koliko nam teško padalo, trebamo ih nadživeti, ili bolje – preživeti. Ja bih veoma lako oprostio sam sebi svoju vlastitu smrt. Kako li bi to majka oprostila? I da li bi? Ne verujem. U stvari, ne znam. Na zgradi preko puta kao iz inata ni u jednom prozoru da bljesne svetlost. Nema veze. Ja imam vremena. Sve do stvarnosti mojih roditelja. Opet gledam u kalendar. Deveti je dan u mesecu šestom, godina i nije važna. Na ekseru gde visi kalendar prikačio sam uramljenu sliku moje kćerke. Mislim da na slici ima nepunih godinu dana. Sedi na podu, pored jelke, zapravo – ispod jelke. Božić je. Vidi se donji deo okićene jelke. Ona sedi ispod, raširenih nožica, u termopantalonicama, sa cuclom u ustima. Zgrčila je prste na ručicama i, mislim, valjda gleda u svoju majku, koja se ne vidi na fotografiji. Setih se Grge Bajića i pokojnog Matkovića. Fotopalimpsest? Ovo mi ni Pera Vukov ne bi uzeo za zlo. Zar ne, Pero? Neka slavimo žive, a dela mrtvih neka žive u nama. Čujem kako se otac ponovo smeje. Dakle, nije zaspao. A da li je majka budna? Verujem da je ona budna i onda dok spava. A moj brat, a moja sestra koja je daleko od mene, od nas, da li i oni spavaju? Skoro će ponoć. Nema svetla na zgradi preko puta. Da li mi je žao? Nema veze. Imam vremena, iako nisam siguran da vreme radi za mene. A da li ja radim za vreme? Znam da sam prolazan, no ne znam kuda ide vreme, i da li uopšte ide, ili me zamajava, vara, krade me, uzima mi, onako podlo, iza leđa dok ja nemarno pripaljujem cigaretu i otpijam gutljaj tamnog piva, a duboko u meni iznova se javlja sumnja da sam mogao bolje napisati „Antičku bajku“ za odrasle, jer – teško se ufuravam da u mašti opet postanem dete koje lomi zube na krompiršećeru.
Krevet mami. Mekana postelja me doziva; kao da čujem njen glas. Otac i majka već verovatno spavaju. Ujutru će, kao i uvek, da popiju kafu. Razgovaraće o nevažnim stvarima. Ja ću gledati u kuhinjski prozor na zgradi preko puta i čekati da padne mrak. Stajaću iza zavese i vrebati trenutak kada će se upaliti sijalica u kuhinji na prvom spratu.
Vreme je za počinak. Nema svetla ni u jednom prozoru na susednoj zgradi. Nema veze. Ja imam vremena. Ma šta značilo vreme. Zatvaram oči, samo na trenutak, i vidim urednika dok mu predajem ovaj tekst, a on ga odlaže na pisaći sto među ostale tekstove. Ja sam dobar gospodo, i dame moje, ali ne treba da me se plašite. Na belini papira ima mesta za sve nas. Ako nas otrpi. Papir, naime. Laku noć.
Stevo Valjić mart 1998 subotica
Baš lepa priča. Pomalo setna…ne umem ništa da kažem.
@charolija, da… volim da pišem lepe priče, katkad mi uspe, katkad ne… Danas uveče idem na tvoj sajt. Znam da sam već bio u nekoliko navrata, mislim da sam i ostavio komentar, kada je to bilo… ubi me ne sećam se, a i znam tvoje komentare sa mnogig blogova. Pozzzz
Papir trpi sve, samo ga ponekada treba sakriti duboko u neku slabo korištenu fioku, gde ćemo i mi sami zaboraviti da smo ga stavili, jer nije sigurno da ćemo sledeći put, ako ga opet pronadjemo, moći podneti ono, što smo u jednom trenutku iskrenosti prema sebi samima napisali.
@sanja,iskrenost je katkad vrlina katkad nije, a trenutaka ima baš puno…