Hamzjakl

LAKU NOĆ, MAMA

Mesto je utoliko određeno što se sve zbiva u garsonjeri: soba tri sa tri, kupatilo sa tuš-kadom i uzano mračno predsoblje. Ulica i grad, gde se nalazi garsonjera, nisu locirani.
Sledi opis:
Osoba je ženskog roda. Dve ruke, dve noge, telo zanosno lepo. Lice umorno i bezbojno, oči upale, bez iskre radosti, odaju razočaranost u ljude i život koji toliko malo vredi. Dugačka, kestenjasta kosa, u velikim loknama, lenjo joj pada sa ramena na lepo izvajane čvrste grudi.
Godišnje doba – nalik na proleće:

Tu je negde oko devetnaeste. U svakom slučaju, nema više od dvadeset, bilo kojeg godišnjeg doba. Kalendar je u petoj brzini i suludo vozi po kaldrmisanom putu koji vodi ka autostradi što svojim isprekidanim linijama pobeže poslednjoj sedmici ovoga veka.
Stanje u porodici:
Ako se razbIje ogledalo, u najgorem slučaju, može se računati sa sedam godina nesreće. Ali, ona nije razbila ogledalo, čak ni neopranu šoljicu za kafu, a, ipak, nesrećna je. Teško je izmaštati razloge za nesrećnost i nesređenost jedne mlade devojke, jer i sreća o nesreća su prolazne pojave, poput prolećne prehlade školarca koji se zaboravio u pesku na dečjem igralištu, ili postidelog osmaša kad ga strogi otac zatiče u skrivenom kutku malenog dvorišta skromne porodične kuće, kako puši već ko zna koju cigaretu, a suznih očiju i kašljući, davi se od sivkasto belog dima koji se razilazi kao poslednji tračak noćne tame pred nadirućim svetlom toplog letnjeg jutra i na kraju zaradi šamarčinu, usled čega njegov, inače, bledi levi obraz, na brzinu poprimi boju izlazećeg sunca.
Razlog. Prvi i poslednji put:
A za šta razlog? Uzroci za nesreću su nejasni, čak konfuzni i, na kraju, nedokučivi. Ali, možda se tu krije neka tajna, neka drevna tajna koju ni svekolika ljudska mudrost nije u stanju odgonetnuti. Kada ova lepa, ali na tajasnstveni način, kao sunđer isceđena devojka kaže:
„Niko, ama baš niko nema razumevanja za mene.“
Ostatak sveta je u nedoumici, jer se to nekom drugom događa. Ovome bi se, uz malo dobre volje, moglo dodati:
„Nema šta da se doda.“
Meteorološki izveštaj:
Kroz prozorsko staklo se ništa ne vidi. Zamagljeno je. Ona otvori vrata i pogleda napolje, u hodnik. U hodniku je mrak. I ona je u hodniku. Ona se nije stopila sa mrakom, ona je mrak sama. Otkada zna za sebe uvek je ljubila tamu, najdraža njena boja oduvek je bila crna.
Ni ovome se nema šta dodati.
Sledi kratka priča:
Ode u kupatilo i sipa vodu u čašu. Sa čašom vode u ruci ulazi u sobu i sedne na ivicu kreveta. Na trenutak je nepomična, kao slika na sveže okrečenom zidu Gradskog muzeja. Onda uzima bočicu sa tabletama, koje ko zna čemu služe, i prinosi je ustima. Guta sadržinu i ispija vodu.
Opis kreveta:
Ona leži. Polako je hvata san. Dobro je, pomisli u sebi. Čini joj se da je srećna. Najzad, smirena i srećna. Sledi insert iz detinjstva: dete pada, pa ustaje, pada… pa ustaje, pada… U čemu je problem? Problema nema. Još malo i zaspaće, zarobiće je san, večni san. Zaspaće i više je neće moriti stvarnost koja se, iz trena u tren, iz minute u minutu, iz dana u dan, događa i donosi neumitnu istinu.
U čemu je problem? Nešto se događa… Nema problema. U daljini vidi toplu tamu, tako poznatu i blisku. Spokojna je. Najzad se vraća, biće, opet, posle dugo vremena, zaštićena i branjena od svih koji joj žele nauditi.
U čemu je problem? Nema problema.
„Mama… Meni se spava… Laku noć, Mama…
STEVO VALJIĆ novembar 1994 subotica

USPAVANKA PRED PONOĆ

Dobro veče, a veče je prijatno: ni toplo ni hladno. U drugoj sobi otac i majka gledaju TV. Moj prozor gleda na zgradu preko puta. Tek je pet do deset, uveče. U poslednje vreme, kada padne mrak, sve češće zatičem samoga sebe kako posmatram tu zgradu i čekam da se osvetli kuhinjski prozor na prvom spratu. Ne znam zašto ovo radim. Možda zbog toga što tamo preko stanuje žena. Kuhinjski prozor je u mraku. Imam vremena. Do mene dopire očev prigušeni smeh. Otac ima preko sedamdeset. Voli da se smeje. Ume da se smeje. Majka je, verovatno, opet zaspala u fotelji. Gledam u mrak pod čijim se haljama krije zgrada preko puta. Onda bacim pogled na kalendar. Trodelni kalendar što sam ga dobio pred kraj prošle godine od jednog prijatelja koji je zaposlen u biblioteci. Crveni kvadratić stoji na devetom danu šestog meseca 1997. U samom vrhu kalendara (što je, zapravo, četvrti deo), hemijskom olovkom, napisan je tekst koji bode oči; moje oči, a ispisan je rukom mog prijatelja. Tamo (na belini u vrhu kalendara) piše:
„Vrlopoštovanom… Uz čestitke i lepe želje u Novoj 1997 godini, neka Ti roman ugleda svetlost dana i tminu noći.“
Iza „noći“ nacrtana je biciklistička rukavica (ona bez prstiju).
Ovaj tekst znam napamet, osećam ga, svako veče (ako ne spavam drugde) taj tekst mi poželi laku noć, onako zlobno, čini mi se nedobronamerno, iako znam da nisam u pravu, jer moja se olovka tupi na pisaćem stolu, skupa sa mnom. Trebalo bi nas naoštriti.
Otac se ponovo smeje. Osećam da je njegov smeh zdrav, nesputan svakodnevnim događanjima. Otpijem gutljaj bečejskog tamnog piva i pomislim da se otac nije uvek ovako smejao; a ni majka, koja je takođe preko sedamdeset, ne bi uvek zaspala u fotelji pred televizorom. Prozor na zgradi preko puta je u mraku, kao što se i zgrada krije pod noćnom tamom. Svejedno, imam vremena, iako ono prolazi, neprimetno poput muve na išaranom zidu. Nikada nisam pitao oca kako su mu prošle ove silne godine. Ni majku. A one su prošle. Verovatno ni moji roditelji nisu razmišljali o godinama… dok su bili mlađi, otprilike mojih godina. A o čemu sad razmišljaju? Teško je to odgonetnuti. Otac se sada ne smeje. Da nije i on zaspao? Meni se još ne spava, što ne znači da se mom ocu spava. Majka je kao drugi svet, promiče pored nas neprimetno, kao autobus koji saobraća svakih pet minuta. A destinacija je ista: tamo i nazad. Na pamet mi pada Albahari. Zašto pisati o roditeljima nakon njihove smrti, kada više nisu s nama, ili mi s njima? Zbog distance? Koje i kakve? Ne znam, zaista ne znam. Ova tema nije „mamac“, bar ne za roditelje premda smatram da o njima treba pisati dok su živi i, makar koliko nam teško padalo, trebamo ih nadživeti, ili bolje – preživeti. Ja bih veoma lako oprostio sam sebi svoju vlastitu smrt. Kako li bi to majka oprostila? I da li bi? Ne verujem. U stvari, ne znam. Na zgradi preko puta kao iz inata ni u jednom prozoru da bljesne svetlost. Nema veze. Ja imam vremena. Sve do stvarnosti mojih roditelja. Opet gledam u kalendar. Deveti je dan u mesecu šestom, godina i nije važna. Na ekseru gde visi kalendar prikačio sam uramljenu sliku moje kćerke. Mislim da na slici ima nepunih godinu dana. Sedi na podu, pored jelke, zapravo – ispod jelke. Božić je. Vidi se donji deo okićene jelke. Ona sedi ispod, raširenih nožica, u termopantalonicama, sa cuclom u ustima. Zgrčila je prste na ručicama i, mislim, valjda gleda u svoju majku, koja se ne vidi na fotografiji. Setih se Grge Bajića i pokojnog Matkovića. Fotopalimpsest? Ovo mi ni Pera Vukov ne bi uzeo za zlo. Zar ne, Pero? Neka slavimo žive, a dela mrtvih neka žive u nama. Čujem kako se otac ponovo smeje. Dakle, nije zaspao. A da li je majka budna? Verujem da je ona budna i onda dok spava. A moj brat, a moja sestra koja je daleko od mene, od nas, da li i oni spavaju? Skoro će ponoć. Nema svetla na zgradi preko puta. Da li mi je žao? Nema veze. Imam vremena, iako nisam siguran da vreme radi za mene. A da li ja radim za vreme? Znam da sam prolazan, no ne znam kuda ide vreme, i da li uopšte ide, ili me zamajava, vara, krade me, uzima mi, onako podlo, iza leđa dok ja nemarno pripaljujem cigaretu i otpijam gutljaj tamnog piva, a duboko u meni iznova se javlja sumnja da sam mogao bolje napisati „Antičku bajku“ za odrasle, jer – teško se ufuravam da u mašti opet postanem dete koje lomi zube na krompiršećeru.
Krevet mami. Mekana postelja me doziva; kao da čujem njen glas. Otac i majka već verovatno spavaju. Ujutru će, kao i uvek, da popiju kafu. Razgovaraće o nevažnim stvarima. Ja ću gledati u kuhinjski prozor na zgradi preko puta i čekati da padne mrak. Stajaću iza zavese i vrebati trenutak kada će se upaliti sijalica u kuhinji na prvom spratu.
Vreme je za počinak. Nema svetla ni u jednom prozoru na susednoj zgradi. Nema veze. Ja imam vremena. Ma šta značilo vreme. Zatvaram oči, samo na trenutak, i vidim urednika dok mu predajem ovaj tekst, a on ga odlaže na pisaći sto među ostale tekstove. Ja sam dobar gospodo, i dame moje, ali ne treba da me se plašite. Na belini papira ima mesta za sve nas. Ako nas otrpi. Papir, naime. Laku noć.
Stevo Valjić mart 1998 subotica