Hamzjakl

Šta radi Malabreskva? Onog nekog dana usred nedelje. Recimo da je sreda, slobodan dan, dakle nema šljake, no ima izležavanja; do devet u krevetu. Kasnije kuva sebi kafu ili čaj. Nisam siguran, jer ne znam tačno koje je njeno jutarnje omiljeno piće. Svejedno, kuva dakle ili kafu ili čaj. Pre toga se umila, stavila neku „masku“ na lice, stala pred ormar… Još stoji, napolju je hladno i treba odabrati nešto toplo, ženstveno… Šta je izabrala? Pojma nemam, ja sam muškarac i ne razumem se previše u ove stvari.

Juče je bila plata. Malabreskva ide u šoping. Šta će sebi da kupi… ne znam, jer ja sam muškarac i uglavnom, iako nemam ništa protiv kupovanja raznih stvarčica, u ove stvari se veoma slabo razumem. Malabreskva se nakupovala raznih stvarčica. Ruke su joj pune kesa i paketića. Uz malo muke mahne taksisti. Premda retko koristi ovaj prevoz, danas je šansa koju neće propustiti. Malabreskva je stigla kući. Kuva sebi čaj ili kafu, ali već se zna da ja ne znam šta zapravo kuva. Fotelje su pune kupljenih, sada već raspakovanih stvari. Da li je trebala da kupi duks koji isprobava prislanjajući ga na grudi? Možda ne ovu već neku drugu boju? Svejedno. U medjuvremenu popila je čaj ili kafu. Uveče će da se sretne sa drugaricom i popiće po piće, razgovarati, malo se zezati, i tako…

Kasno uveče, Malabreskva će se spremiti na spavanje, jer sutra se šljaka, iako raditi u novinama i nije neko lopatanje, ali što se mora, mora se! Da, ima lepih i manje lepih dana. No, kao što već rekoh, ja sam muškarac i nisam baš siguran šta žene rade u onim drugim danima, kada juče nije bila plata i zbog toga se i šoping odlaže, a mora se raditi, jer inače otpisuje se ovo gore opisano.

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

DISZNÓTOR

Ne volem da u 24 sata nabacim dva posta! Ali… em je 8. Mart, em je napolju ‘ladno, em bio svinjokolj u subotu, iako je danas već ponedeljak. Ajde malo da uživamo u ovih nekoliko kilograma mesa!

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

Prvo, čestitke svim ženama: curicama i curama, mladim ženama i svim ženama koje su ostale mlade; ženama u srednjim godinama i malo vremešnijim ženama, majkama i bakama, sestrama i poznanicama, ljubavnicama…

Dakle, dan žena! Dan kada muškarci kupuju cveće, kupuju poklone… U ovom kratkom postu, i pri kraju pisanja da kažem kako ja ne pripadam onima koji danas kupuju cveće. Dok sam bio u braku, moja sada već bivša supruga dobijala je buket najmanje jednom nedeljno. Ono što danas, drage žene, želim da poklonim, nalazi se na fotografiji.

Stevo Valjić druga nedelja u martu Subotica

Severna Bačka, sever Vojvodine, sever Srbije, uz samu granicu sa EU! Dakle, Subotica! Danas jedemo (žderemo?) kutlačom, zapravo tako se kaže na jednom drugom jeziku, a u prevodu znači Jedemo Kutlačom, jer je „disnotor“! Disnotor u prevodu… zaklali bre svinju, u stvari, burazer je izdvojio nešto para, da ima šta u usta da se stavi! Evo, ja prespavao, ali bitne stvari kao što su kobasice i ostala mesarija ili mesište, kako kome je volja, budno pratim.

E sad, ako pre ili kasnije „udjemo“ u taj EU, recimo 2025 godine (ja se kladio pre nekoliko godina da će biti dvadeset i pete godine ovog dvadeset i prvog veka), mislim da će svinjokolj da se zabrani, kao i pečenje domaće rakije u dvorištu, u privatnom aranžmanu. Ergo, nemere više da jedemo kutlačama, jebiga! Pravila! Propisi! Etaloni! Za nas sa ovih prostora PRAMERA, i moraćemo da ih se pridržavamo, inače pljuštaće kazne. No, nadam se da će tu i tamo, u nekoj skrivenoj pecari, još dugo da se peče ona ljuta, domaća a dobra rakija!

Stevo Valjić prva nedelja a sunčana subota u martu Subotica

Nekako u poslednje vreme, poslednjih dana, ja krenuo sa fotkama moje klinke. Rekoh joj – nema frke, niko te neće prepoznati. A i ne treba da brine, jer ne nameravam da pravim izložbu njenih fotografija. Jednostavno sam naišao na ove fotke koje smo skenirali još prošle godine. No, preturajući po fotografijama (što mlade mamice danas ne moraju), a imam ih mali milion, sve po nekim albumčićima i kutijama gde samo skupljaju prašinu, planiram da ih sve skeniram i biće u računaru pa ih mogu za čas pregledati i uzeti onu koja mi je potrebna. Ali… nema većeg uživanja kada naidješ na neku fotkicu, vrtiš je medj prstima i kadikad ti kane suzica, i stid te je pred samim sobom… A ono vremena proletela, odletela…

Sva sreća i imam je i snimljenu kamerom, imala je godinu dana, danas dvadeset i jednu. Jbg. ne da sam toliko godina stariji, već pojma nemam šta sam radio svih ovih godina! Valjda sam i ja odrastao zajedno sa ostalom dečicom, doživljavao lepe ili manje lepe trenutke; planirao stvari za koje sam znao da se neće ostvariti. Bio sam sanjar, sanjar sam i sada i biću uvek sanjar, jer da nema snova ne bi bilo ni nas. S vremena na vreme, snove pretvaram u stvarnost, na papiru naravno, tj. na monitoru, u računaru, i bez obzira o kakvoj se temi radilo to jesu lepi snovi. Već rekoh u nekoliko navrata da želim najmanje još sto godina da sanjarim; dakle, još toliko ću uživati u lepoti odrastanja.

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica

Dakle, juče bila šćera, postavila Clip, fino večerala, nadimila sobu gde radim, ja provetrio, pa ponovo zagrejao; nemoj da mi se (veliko) dete prehladi, jer pregledao polovinu snimljenih „klipovnjača“ i bogami video da videa ima pun kufer od veštačke kože krokodilske, ako se ona prehladi nema ko da mi postavlja clipove! Ponovo dakle: Sve bi trebalo da je u redu. Ja izabrao koja će muzika da bude u pozadini – Rondo Veneziano, ja ovo na jednom drugom jeziku zovem: „Ronda Velencei“ (najbliži prevod – Venecijanska gadura, ili gad, svejedno), kaže šćera u redu ćale, frke nema, i ja kažem: Ej, idem u samouslugu, ti postavi na ‘amzjakl! U redu ćale, frke nema.

Odem ja u radnju veliku i odmah kad udjem, kasirka kaže: Komšija, imamo jeftine piliće, smrznute! A ja rekoh, Lepotice draga, burazer kupio prase od stodvajest kila, u subotu ima kutlačom da jedem. Dao mu malo para da mi izdvoji nešto mesa, e sad, gosudična draga, kod mene u onom delu ‘ladnjaka gde zamrzivač jeste, stane tri pileta od po dva kilograma, a kupim li samo jedno pile od dve hiljade… i kusur grama, gde ću da smestim svinjetinu finu! No, kupim ja neke sitnice, žvake i čokoladice kao honorar klinki i, jašta, naravno, podrazumeva se, apsolutno normalno, definitivno očekivano – jednu krmaču od dve litre pive! Bre!!! Vidim, pivo stopedeset i sedam dinara i neka parica pride. Ih, odem do piletine cele, a smrznute i uzmem jednu od ciglih dvesta i sedam dinara. Ko zna… taj ume!
Stignem kući, dete kaže clip postavljen, ja kažem dobro, i tako dalje, i tako dalje. Ode ona kući svojoj, ili u grad, u život, šta li i gde li. Reče još da u petak dolazi na ručak, na piletinu! Onda ja sednem za komp, kliknem na ‘amzjakl, ajd da vidim kliponju. Sve lepo, muzika svira, dobar početak, dobar nastavak… kraj… mislim… Ma ko joj je dao makaze u ruke da ovako preseče clip! No, dobro. U petak ima da skuvam celo pile i posle da ispečem u rerni i… ima da odsečem kraj. Koji kraj? He, he… tajna!

Stevo Valjić prva nedelja u mesecu martu Subotica

Mala zakuska od nekih mojih radova od pre sedam-osam godina. Sledećeg meseca pustiću kliponju sa poslednje izložbe, koja je potpisana mojim pravim imenom i prezimenom. No, o tom potom. Lepi pozdravi!

Stevo Valjić prva nedelja u martu Subotica

Danas sam hteo nešto drugo, ‘teo da postavim Clip, ali me mrzi da naučim kako se to radi, tako da ove stvari prepuštam šćeri mojoj, koja je danas trebala svratiti do ćaleta, ali izgleda da je sinoć kasno legla, a ja kao nemam srca da je probudim. I onda dobijem SMS od nje: „Ćale, danas ne mogu, jer je keva naprasno izmislila da idemo na kvantašku pijacu!“ Ja joj odgovorim da je sve u redu, vidimo se sutra. Dakle, ništa od „Klipova“ (kuruz meni, he, he!), inače snimio sam neke moje radove (maske) koje sam radio za pojedine kafiće, čak ima jedna „Snuker“ (bilijar) sala; u dva popodne ima da se vidim sa potencijalnim kupcem (jebiga, nije loše ako tu i tamo kapne, al’ nikako bre da pocuri ta lova, he, he!). Ako ništa drugo, makar da popijem pivo-dva-tri, vidim se sa nekim poznanicima; inače idem u „Majo“ bife, moja omiljena „krčma“, gde ću za jedno mesec-dva-tri napraviti omanju izložbu; mislim da će biti i dobra svirka i dobro druženje. Ma, vama iz Sabatkienzisa javim čim me napusti „lenjivoća“! Ostatku sveta plaćam prevoz do Subotice novoizgradjenom metro-linijom (podzemna, bre!)!!!

Apropo, BLOG. Napisah pre neki dan nešto o blogu i blogerima, ali sam odustao od postavljanja; još ću nekoga da uvredim, a nije mi do toga. Dakle, blog koji se otvorio, bio u funkciji mesec dana i onda je ugašen. Zašto? Ne znam! Ne znam ni zašto je pokrenut. No, koliko se sada sećam tih tekstova (ne želim da imenujem blog), naročito poslednjeg posta u kojem se autor tekstova, iznenada oprašta; nakon nekoliko dana blog je izbrisan, poništen. Sad… čovek da pomisli kako je autor spomenutog bloga izvršio (izvršila) samoubistvo. Ne znam, nije mi jasno! I „Drvena“ je rekla da se blogovi ne poništavaju. Dakle, ne dirajte blogove!

Stevo Valjić prva nedelja marta Subotica

Ajde, još pamtim kako se „hvata“ E-mol, ili D-dur, o lepom A-molu da ne gavarim! Onako paruski! A-7! To ti je onaj hvat kada kažiprstom stisneš u tom i tom polju četiri donje žice (dakle od dole pa nagore, bre) i bilo kojim prstom donju, najdonju, iliti prvu i najtanju žicu! E, to ti je neka vrsta septime! Do Re Mi Fa So La Si Do! C D E F G A H ! Trala la! Bre! Muzika! Pre jedno dvesta i pedeset godina, kada sam prvi put video da se bubnjevi sviraju iz nota… ma idji bre, napunio sam gaće i reko – nema šanse da se one silne timpane i ostale udaraljke sviraju iz nota! Ma jok, bre! Zvižduk (žvidačenje) u sedam il’ osam se notira, nekmoli lupanje u bubnjeve! Bre! Da se zna! I ima da se zna!

Sad… znam jednog tipa koji svira frulu ko što u reci voda teče. On sam kaže da je daleko od onog što ponajbolje u frulu svira, a svi mi znamo da Dugić svira najbolje. Znam i neke iz Subotice koji sviraju gudačke instrumente, a znam i jednu lepu ženu, plavušu, koja u flautu duva. I svi oni sviraju da mi medj oblacima duša lebdi. Priznajem da tamburaše ne poznajem, al’ mi šćera skakuće u jednom KUD-u, mislim da je kolo Bunjevačko, i čini mi se da cura i peva (naravski kad je ćale svojevremeno se muzikom bavio); šta ono ne pada podalje od stabla? Ona može s tamburašima da me poveže. Dakle, znam ove i znam one, i znam pojedince koji su dobri svirači. Znam… ali i ne znam! Možda je lako da ih spojim da odsviraju dve do tri stvari, iako su tvrde al’ talentovane glave u pitanju; no… da sam bolje naučio note… (aranžmane imam u glavi) ih, bre! Naterao bi ove muzičare da odsviraju neke stvari od Stounsa ili Dip Parpla. Istina, prič’o ja sa ovima što se bave ozbiljnom muzikom, a oni: „Ma ajde bre, nije to za nas…“ Ali gospodo draga, ja udaram gde ste najslabiji; možda uspem, možda ne…
Pa… ne može čovek baš sve da izgura, premda se dobro sećam kako sam „pratio“ nekolicinu popularnih pevača. Nedavno u Subotici bio Leo Martin, no ja bio sprečen da budem prisutan i da ga gledam. Pa… svejedno. Njega sam pratio na bas gitari i bio prateći vokal na Lastovu, čini mi se 1975 godine. Ih, naravno da se ja sećam tog dogadjaja, dok on… teško da se seća nekoga iz gomile od nekoliko hiljada muzičara koji su ga pratili… U današnje vreme dešava se da stanari iznad mog stana zapodenu svadju. To znam iz glasa mlade žene: Kad je ljuta „udara“ septimu!

Stevo Valjić prva nedelja u martu Subotiva

To Vam je onaj grad, podno Fruške gore, pored Donau reke, koja protiče… ma nije važno što se ja ne sećam država silnih gde ova reka vijuga! Dunav, uglavnom nije moja reka, jer ja kao stanovnik Sabatkienzisa, stanujem pored jezera, premda kada gledam koliko stepeni ima u gradu, na tel’viziji vidim koliko je toga na Paliću, dok seronje male sa velikog ekrana ne reklamiraju „Petrovaradin“, ili „Telep“ dje se možda temperatura meri u glavnome gradu pokrajine severne u zemlji Srbiji… Trala la! … sam hteo valjda da kažem, ali ćutim ko kurva! Zašto? Pa ko bre meri temperature u gradovima a da se ime grada ne spominje, mamu im onu, i ne samo onu već i ovu!

Ovo kao mala digresija, jer slušam kol’ko stepeni na Paliću ima, a ne u Subotici; da pojasnim: Kome se jebe koliko stepeni na „Telepu“ ima… ako već u Novom Sadu živiš, čini mi se da ‘oćeš da znaš koliko jebenih stepenova ima u glavnom gradu Vojvodine? Kome se ne svidja, neka se vrati na Kosovo, u Hrvatsku, Bosnu i ‘ercegovinu i… jebe mi se gde sve ne! No, da se vratim na naslov, koji je usko vezan za radnju koja je razradjena! Dodo stigne u Novi Sad i pita gde može Dudaelixir da nadje? Mislim, idji bre, niko ne zna! Skandalozno bre, molim Vas lepo! Niko ne zna! A koliko će sutra biti stepeni… mislim… reklamira se! Na sav glas! Ma neka! Mislim, dobro je, premda nije!
Dodo se okrene i sedne na voz VIA Belgrade! Veliki grad, jebote! Sidje s voza, Dodo, i razgleda, razgleda… I onda sedne u Tahi i kaže: „Ajd bre, vozi me do Male Breskve, ma gde ona gajbu da ima, ja se k njoj uputih!

Stevo Valjić poslednja lepa nedelja u februaru Subotica