Hamzjakl

Srećom, vijuge me još snažno drže, tako da se dobro sećam onih vremena iz detinjstva, kada je sneg znao napadati da su krovovi jedva virili iz vetrom nanesenih bregova! I nikada se nije mogla čuti reč: ZAVEJANI SMO! Zašto? Pa, prosim ljepa gospo, svako u ruke lopatu drvenu, i da vidiš – sve staze očišćene preko noći! Inače, imali smo veliko dvorište i, čini mi se, desetak stanara u njem; niko u stanu vece imao nije, već bilo zajedničkog, tamo u uglu dvorišta, tzv. poljski vece. Dakle, pade snega metar i pó, a stanari kroz dvorište probili lavirint do vecea, jer kad zagusti, putevi ne smeju da budu zavejani. Da, da, dobra, stara vremena.

Danas, iako je treći milenij odavno počeo da gazi godine, sneg pada da nas iznenadi! Čak trudnica se porodi, jer oni koji bi trebali da sklone sneg, smetove i snežne nanose sklanjaju kojekakvim bagerima. Eno, tamo u Švaboviji, jedna rodjaka moja bila da se banja; reče mi da do Bodensea ima nekih šezdesetak kilometara, a snega visine dva-tri metra, al’ mašine, velike i male, začas očiste sve ulice i staze za pešake. Pa, dobro! Ipak nismo k’o što su oni: uredni i poštuju zakone uredjene države.

Nas uvek nešto iznenadi. Možda me ne bi čudilo da u julu mesecu, na trideset i pet u hladu, udjem u kafanu, a konobar mi donese bocu toplog piva, stavi pred mene na sto i kaže: „Jebiga, burazeru! Iznenadi nas ova vel’ka vrućina, i ne uspesmo nabaviti leda za hladjeno pivo! No, ne brini, evo već sutra, najkasnije prekosutra, ali do kraja nedelje sigurno, premda mislim da će sredinom sledeće nedelje sve, ama baš sve ponovo da bude u redu, i… zahladjeno!“

Stevo Valjić nedovoljno rashladjeni dani u januaru, Subotica

Život često zna da bude poput naivnog slikarstva. Sećam se, svojevremeno sam „radio“ u državnoj firmi koja „prodaje„ struju. Jedan naš kolega je bio zadrti igrač na sreću, ali nije pripadao klasičnoj kockarskoj kasti, već onim osobama što obožavaju raznorazna sakupljanja nagradnih kupona i sličnih stvarčica koja donose sreću, ili golema razočarenja.

Dakle, saznali smo da je kolega poslao u neki časopis kupone, a glavna nagrada kolor televizor. Telefonirali mi njemu iz susedne kancelarije. Jedna pripravnica, u ime časopisa, saopštila da je dobitnik glavne nagrade. Bilo je posle toga čašćavanja u obližnjoj kafani, jer šta su desetak, petnaest pića u poredjenju sa kolor televizorom. Naravno, njegovom razočarenju nije bilo kraja kada je saznao da smo ga zeznuli. Ali, kao što rekoh, život je katkad naiva.

A da je istina da je tako, pokazuje i sledeća storija, koju sam pročitao u današnjim novinama. Jednoj porodici je telefonski javljeno da su dobitnici vaučera od 10000 din. Ovi radosni, smesta krenu u jedan poznati megamarket. Bili su iznenadjeni, jer ljudi u megaprodavnici pojma nisu imali o vaučeru, niti se odigravala bilo kakva nagradna igra u njihovoj firmi. Porodica razočarana nazad u auto i pravac kući. A kuća u medjuvremenu opljačkana. E sad, ako niste ukapirali o čemu se radi, onda pripadate onoj populaciji koju je lako prevariti. Dakle, čuvajte se telefonskih nagrada!

Stevo Valjić januar, Subotica

Dešava nam se da, čim zakoračimo u tzv. poodmaklije životno doba, sve češće otkrivamo na zidovima kuća izlepljene čitulje. Umro ovaj, umro onaj, preminula komšinica, a mi do juče još stajali skupa s’ njom u redu pred kasirkom obližnje samousluge. Nema nam više medj živima komšije s kojim smo ogovarali ostale komšije, tek da se dokaže da nisu samo žene ogovaruše! A možda je ponajveće iznenadjenje saznanje da je preminula gospodja od koje smo s vremena na vreme kupovali cveće i nosili isto na grobove naših pokojnih predaka.

Na kraju se zapitamo, onako nehotice, a koliko li je nama još godina preostalo? Sada imamo pedeset, ili pedeset i pet, možda i svih šezdeset godina… Sustižu nas bolesti razne. Hoćemo li doživeti stotu, ili ovoj stotki dodati još desetleće, dva ili tri… Ako doživimo stotrideset i dve godine, da li ćemo se okretati za mladim dugonogim curama? I da li ćemo u tim godinama uopšte i biti kadri izaći na ulicu, sesti pred kapiju kuće, kao što su nekada činili naši praprapreci? Ili ako smo žene, da li ćemo i u tim poznim godinama peglati bele košulje naših muževa, ili ćemo se truditi da ih nadživimo, jer žena je kolevka života i neživota? Slutim da sa preživljenim godinama stiže i pitanje: Da li postoji život posle života? Kad umremo, svakako ćemo saznati.

Inače, poznavao sam jednog čoveka, koji je često posećivao grob svojih roditelja, i pri kraju posete, opraštao se od njih sa: „Vidimo se za dvadeset godina!“ No, kako je vreme prolazilo, a on postajao sve stariji, progresivno bi smanjivao tih dvadeset godina. Svet živih napustio je pre osam godina, i ne znam da li se sreo sa njima. No, od tog vremena, kadgod posetim večno boravište mojih roditelja, na kraju im samo mahnem rukom, i ni ne pomišljam da ih pozdravim sa: „Vidimo se…“, jer kadtad ću sigurno saznati da li je u pitanju istina, ili najobičnija abrakadabra što vara nas, koji još hodamo zemljom!

Stevo Valjić januar u hladnoj Subotici

Moja fotka!

Pesnici znaju za jedan efikasan trik: Ako ne znaš kako da završiš pesmu, završi sa onim čime si počeo! Dakle: Postavljeno! Naravno, i stolovi se postavljaju… za ručak! Ja sam najzad postavio LIKOVNU ENCIKLOPEDIJU! (Baci pogled na onu gornju liniju gde piše: Početak, Likovna Enciklopedija… itd.) Upotrebio sam onaj trik počni i završi nakon godinu dana (mislim na ubacivanje teksta u računar)!

Ovu (SF) priču sam napisao krajem 1982 godine, u Sirius poslao sledeće (čini mi se da je bio mesec mart) a ovi objavili u „Studenome“! Bilo mi je interesantno ponovo čitati nešto što je napisano pre ravno trideset godina, a bile su mi čudne i neke reči koje sam tada, u to vreme, upotrebljavao pri pisanju. I pravopis je iz tih vremena (ništa nisam menjao, niti ispravljao). Možda da dodam da sam za ovu priču dobio BOGOVSKI honorar, a takav se danas više ne isplaćuje, zapravo – uopšte se ne plaća! Dužan sam još reći da neću objašnjavati šta je bio Sirius (mislim da ga ima u vikipediji) i, jasno – prvi moji koraci sa pisanjem spadaju u žanr naučne fantastike, a dobro je znati da se neke stvari ni danas ne menjaju: Ako nisi dobar sa naukom, onda probaj sitnim trikovima! Inače, originalni tekst je potpisan mojim pravim imenom i prezimenom. Da, da! Potpisujem se kako mi je volja! A onaj trik koji upotrebljavaju pesnici, pa… priču sam završio kako sam i počeo!

Stevo Valjić januar najnovije godine Subotica

Sećam se svojih mnogo, mnogo mladjih godina, kada sam gotovo redovno, na poslednji dan u tekućoj godini, negde oko ponoći, stajao pred ogledalom i obećavao sebi sve i svašta! „Od prvog minuta sledeće godine neću činiti ovo i ono! Časna reč, neću više da radim takve stvari! Majke mi, više neću! Ej, kunem se svime i svačim da prestajem… Burazeru… obećavam…“

Kako su godine (prilično brzo) prolazile, moja obećanja i zakletve sam menjao, ublažio zapravo u činjenje nekih sitnica, kao na primer: Obrijem bradu u pet do ponoći! Grickalicom skratim nokte, ne bi li u Novu godinu ušao „sredjeniji“ no inače… Medjutim, u ova današnja vremena (ne znači da sam bogznakol’ko ostario), moji prohtevi su postali manji, da ne kažem manje, mnogo manje vidljivi „u meni“ no što su bili u onim sjajnim, ali prošlim godinama. Ono da mi je namera doživeti stopedeset godina, i nije neka tajna, niti novost. Proteklih nekoliko „Novih godina“, uspešno sam prespavao; a ovu poslednju sam takodje proslavio u krevetu, okretanjem na drugu stranu. U tri sata me probudila petarda, koju su klinci sa gornjih spratova bacili pod moj prozor. Ratosiljah se kuvanog vina, što ga popijah prethodne večeri, vratih se u krevet, i pre no što ponovo zaspih, setih se one večeri od pre dvadeset i kusur godina, kada sam pred ponoć stao pred ogledalo i rekao sam sebi: „OBEĆAVAM DA VIŠE NEĆU OBEĆAVATI!“

Stevo Valjić prvi dan u godini Subotica

Oduvek je obožavao poslednji dan u godini! I ovaj današnji, odiše uzvišenim osećanjima, koja će nestati skupa sa ovim danom, sa ovom godinom! Rano ustajanje, umivanje, oblačenje… mal’ne isto kao i svih prethodnih dana. Preskače jutarnju gimnastiku; pije kafu i gleda kroz prozor. Napolju sija sunce, kao da je početak proleća. Priroda tako želi! Neka joj je!

Skoro, pa će podne. Oljušti dva krompira i ubaci ih u ključalu vodu. Nakon dvadesetak minuta, vadi ih u duboki tanjir. Nož, viljuška… raseče ih na nejednake komade. Pospe ih prstohvatom soli. Bogovski ručak! I onda se seti reči svoje pokojne majke: „Više od jednog krompira… i nisi gladan!“

Stevo Valjić poslednji dan u tekućoj godini Subotica

Skoro pa će kraj ove godine, i počeće sledeća, koja ko zna šta nam nosi. Nije da se žurim, ali ne želim da mi iko predbacuje danima, nedeljama i mesecima da sam ćutao i prećutao moje dobre želje svima Vama! Dakle, evo spisakčić mojih želja za Vas, istina malčice prekratki da bi se uživalo u njima, ali šta je tu je!

Zdravlje! Ko koliko uspe da ga sačuva, biće zdraviji, što ne znači da oni koji se manje čuvaju čekaju bolesti i pošast! Posao! Tamo gde će fabrike da se grade, biće posla. Tamo gde se neće graditi, biće posla za one koji će preko cele godine obećavati da će se uskoro početi da se grade fabrike! Otprilike, ovakve Vas prilike čekaju sledeće godine. No, ja moje dobre želje za sve Vas, potenciram za kraj ovog teksta. Iz sveg srca želim da Vam zadrhte prsti dok budete ispunjavali LOTO listiće, i da rezultat tog drhtanja budu drugačije izabrani brojevi, no što ste u svojim glavama zamislili, dakle – drhtavi prsti što stežu olovku hemijsku, da upišu onih sedam brojeva što ih dva puta nedeljno na tel’viziji izvlače, a ljudi koji rade u toj firmi koja organizuje igre na sreću, neka puknu od nemoći što Vas ponovo nisu uspeli prevariti. Inače, od Vas ne tražim ništa više, nego kad se sretnemo, ajd’ da sednemo u neku lepu baštu u gradu, i popijemo po jedno piće! Dakle, skoro da se sve svodi na zdravlje i novac. Za ovo potonje mnogi kažu da ne usrećuje, no dobro ga je imati; medjutim, nema li plaćenog posla, i te kako smo nesrećni zbog para! Radi svega opisanog, želim Vam taman onoliko zdravlja koliko je potrebno za obavljanje posla, koji je plaćen toliko koliko za njega dobijete para. Ako li neko i dalje bude nesrećan, taj problem ćemo ponovo razmatrati krajem iduće godine! Srećno!

Stevo Valjić i nadalje ‘ladan decembar Subotica

Evo, čitam na internetu ko se gde odeva, gde kupuje krpice i cipelice, šta je u modi, šta kažu šnajderi koji nas oblače, šta i koliko košta, gde je jeftinije a gde skuplje… Uglavnom, narod se snalazi; oni koji ne grickaju ručak i ne misle o parama. Nek’ košta koliko košta, samo da je poznata marka.

Pa dobro, neka im. Ja gledam preda se, drugi me ne interesuju preterano. No, da otkrijem neke moje hirove iz oblačenja i obuvanja. Gde se oblačim? Najčešće, kada se probudim, oblačim se pored kreveta, potom uskačem u cipele debelih djonova, jer ispod moje gajbe jesu podrumi i garaže, a njih niko ne zagreva. Nije na odmet spomenuti da je sada zima i da na noge navlačim debele čarape. Katkada, uglavnom u jutarnjim satima, dok sedim za kompom, a još nisam založio vatru, oko vrata omotam šal, koji je pre mnogo, mnogo godina isplela moja prva, i za sada jedina bivša supruga. Mislim da je jasno da na sebi imam i debeli, pleteni džemper koji je kupljen pre petnaest godina na subotičkom buvljaku za bagatelu, ali da me služi služi, nema laganja! S vremena na vreme, tutnem na tintaru koja na sebi, kako mi godine odmiču sada već u desetlećima, ima sve manje i manje kose, crvenu kapu što sam za neki od prošlih rodjendana dobio od moje jedine kćerke. Moram da priznam kako me katkad ufati nervoza što nema braće i sestara bar pet. Ja želeo, ali njena mati nije, i gotova je priča. Dakle, nisam go, ne šetam se bez odeće; oblačim se k’o i ostali svet. Što se marke tiče… pa, nekad sam voleo nemačku marku, ali danas je više nema, zato volim evro, dolar i švajcarski sir sa rupicama. Medjutim, nisam baš lud za zimom, tako da čekam leto, kratke pantalone, majica kratkih, ili bez rukava, patike Ol Star, hladno pivo na stolu, djozluci kriju ugodnu dosadu, i… na kraju uvek stignem do toga da je život baš dobra stvar!

Stevo Valjić decembar a napolju mraz Subotica

Kao što sam napomenuo u poslednjem tekstu, i sada bih da ponovim: Zdrav si dok ne umreš! Recimo, moja pokojna baka, a ćaletova keva, bila je treće dete od sedmoro dece; četiri muškarca i tri cure. Baka je bilo bolešljivo dete, i lekari joj nisu davali više od mesec dana života. Naravno, preživela je prvih mesec dana, i preminula u svojoj 77 godini, davne 1980, što je po meni iznos sasvim lepih doživljenih godina!

Naravno, baka (a zvali smo je Nadjmama) nadživela je i muža, našeg dedu; ono što im je stopostotno bilo zajedničko, jeste okolnost smrti: oboje su preminuli od srčanog udara! Deda se jedne večeri (sećam se dobro, imao sam jedanaest godina) vraćao kući iz obližnje kafane, gde je znao dane i dane da provede sa ženama sumljive digresije prema poštenom životu, i dok je otključavao ulazna vrata, udarila ga srčka, tako da je sa poslednjeg, trećeg stepenika pao u sveže napadao sneg. Baka je bosa, jer je u lavoru od aluminijuma baš prala svoje venozne noge, strčala istim, i prvo pažljivo, ali temeljno pretresla muževljeve džepove, a našavši debeli novčanik, brzo ga tutnula u svoja nedra, i briznula u plač!

Baka je potom imala divnih trinaest godina života, i uopšte se nije pridržavala strogih saveta lekara. Od nje sam „nasledio“ dijabetes, no ona nije pridavala nikakav značaj šećernoj bolesti. I dalje je jela masnu hranu, putovala evropom (eh, kako je samo znala da se hvali) u društvu profesora i doktora i direktora… I onda, jednog lepog sunčanog dana, došli nam neki ljudi u belom i rekli da je baku na ulici strefio udar srčani. Za nju i dan danas govorimo da je bila zdrava sve do smrti!

Stevo Valjić decembar Subotica