Hamzjakl

Bili juče (nedelja) na buvljaku i svratili na pivo kod prijatelja koji je zakupio kafić. Naravno, pijuckamo i pričamo o dobrim stvarima. Prvi kaže da je uglavnom sve dobro dok se može pivo popiti, drugi se poziva na domaću rakiju, treći reče da je zdravlje najvažnije. Naravno, ako nisi zdrav, onda nema ni piva nit’ rakije!

Medjutim, „nezdravlje“ ne znači da je život završen. Šljaka se i dalje, i nadalje se živi, premda se više ne radi o životu u kojem teče zamedljana rakija. Sve u svemu, nema frke dok možeš sam da izadješ na wece, ali… kada to već ne budeš mogao čak ni s pomoću druge osobe, nije da ti se loše piše, ne, ne… bićeš otpisan!

Stevo Valjić kraj avgusta Subotica

Mislim… bila bi ogavna laž da neko kaže da sam kafoovisnik, ali da kafu volim da popijem, zapravo dnevno u više navrata, jeste istina. A i istina je da sam svojevremeno znao za 24 sata da popijem osam, devet ili čak preko deset kafa. Naravno da je bilo preterano popiti toliko kafa na dan, naročito ako je polovina bila crna kafa. Ona druga polovina je bila Nes kafa, i nije sad pa da tvrdim kako na litre i litre može da se pije Nes, ali čini mi se da će od ove kafe srce malo teže prolupati!

Dakle, što se kafe tiče, ostala mi je Nes, a pijem je sa mlekom, premda postoji i ono mleko u prahu što ga stavljaju u Nes, ali ja više volim da kafa bude razblažena sa mlekom. Medjutim, jbg. ako ne ustanem iz kreveta dovoljno rano, onda moja „jutarnja“ kafa pije se bez mleka. Eh, nestašice! Hteo sam zvati srpske Mlekare da im kažem kako ja kafu ne mogu da pijem sa jogurtom ili pavlakom, eventualno da narendam des’ deka punomasnog sira. I stvarno mi je dosta lopova koji preradjuju mleko, a i ovih koji peku hleb (ne kaže se badava – hleb i mleko). Inače, u Subotici bio jedan tip koji je participirao u lokalnoj vlasti, medjutim nakon izvesnog vremena čova je prešao u subotičku Mlekaru. Nije sad da tvrdim da je njegova krivica što ne mogu na miru da popijem jutarnju kafu, ali sam siguran da u Mlekaru nije prešao zbog eksera!

Stevo Valjić avgust Subotica

A možemo ga zvati i recept bez veze, jer nije važno kako se recept zove, već da se pokaže dobra volja da se nešto radi, da se nešto čini. Dakle, ovako: Razlupamo deset jaja, svežih ili malo odstajalih ne igra nikakvu ulogu. I dok se jaja slivaju niz kuhinjski zid, skoknemo do najbliže radnje da kupimo kilogram brašna i litar deficitarnog mleka. Posle na ulici prospemo brašno i kad smo stigli kući kuvamo kafu koja se pije sa deficitarnim mlekom. Pripaljujemo i cigaretu u inat onima koji nam zabranjuju da trujemo sebe i našu bližu okolinu. Na trenutak odemo u garažu i sednemo u kola i na mobilnjaku zovemo policiju i kažemo im da baš sedimo u avtomobilu i telefoniramo preko mobilnog i ajde ako mogu da nas kazne, i to samo zbog toga jer do dana današnjeg nismo čuli da je iko kažnjen zbog telefoniranja u kolima na putu, ili ulici!

Nadalje, ako imamo prašak za pecivo, kobajagi umešamo u brašno koje leži prosuto na ulici; zatim od dvesta grama margarina „Dobro Jutro“, deo namažemo na hleb, posolimo i pojedemo. Nakon svega dobro bi nam došlo da prelistamo jutarnje novine od juče, ali čeka nas otopljavanje čokolade koju smo pre neki dan slasno pojeli, iako bi zvučilo mnogo bolje ako se rekne da smo je slatko pojeli. Posle dvadesetak minuta iz hladne rerne izvadimo praznu tepsiju; zamišljeni patišpan namažemo svakojakim dobrim kremama što ih nismo pripremili, iseckamo na kvadrate, ostavimo da malo odstoje i kad stignu nezvani gosti, služimo na neopranim tanjirićima.

Stevo Valjić još malo pa septembar Subotica

Čini mi se da je ovo treća godina kako tražim vrsnog masera/maserku, odličnog znalca čovekovih ledja! Odavno me muči desna lopatica, u stvari, kada u ogledalu gledam ledja, vidim samo levu lopaticu, desna strana kao da malčice visi, spuštena je u odnosu na levu stranu i… nedostaje ono ispupčenje, tj. desna lopatica. Raspitivao sam se i kod znanih i neznanih… medjutim – ništa.
Evo, gledam ovih dana „SVAŠTARU“ (Vojvođanska Svaštara), listam, prelistavam i nadjoh se na stranici gde se nude masaže. „Relaksaciona masaža, pa Masaža za opuštanje, onda Masaža… sve po dogovoru, Erotska masaža, nadalje Vršim više vrsta masaža… i potrebna je devojka, pa onda Tamara Masaža, a onda i nešto NOVO na tezgi Vršim više vrsta relaksacione masaže, i ovde su potrebne devojke za masažu, smeštaj obezbedjen…“

E sad, jebiga… čovek može da bira, osim što ne znam da li će birati masažu amatera, ili želi nešto i da kresne, naravno i jedno i drugo se debelo naplaćuje. Meni preostaje da i dalje tragam za maserom koji zna svoj posao, i što redje u ogledalu da tražim desnu lopaticu, koja je tu negde u mojim ledjima.

Stevo Valjić avgust Subotica

Pre neki dan udjem ja u onu radnju gde se prodaju lekovi i ostala čuda za bolesne, ali i zdrave ljude. Vidim, gužva za pultom; sve sami muškarci. Onaj prvi traži neki lek koji se jako reklamira na jednom sportskom kanalu:
„Gospodjo, molim vas, jedno pakovanje Dignititisa!“
Gospodja iza pulta vadi kutijicu, ovaj se zahvaljuje, i onda drugi takodje traži Dignititis, medjutim onaj iza njegovih ledja kaže:
„Izvinite, gospodine žurim se! Molim vas, gospodjo dva pakovanja Dignititisa!“
Iznenada, svi kupci, ma muškarci, muškarčine bre, uglas traže pakovanje Dignititisa.
Najzad, kada su svi naručili, dobili i platili Dignititis, apoteka se isprazni, ja ostadoh sam, a preko pulta, gospodja pita:
„Gospodine, i vama Dignitet?“

Eh, kako sad da joj kažem da meni treba ona guma, navlakuša!
Naravno, pomalo me nervira ona reklama za „Potencijal“ na „Sportklubu“. Video sam puno idiotskih reklama za sve i svašta, ali ovaj za „POTENCIJAL“ jeste za one muškarce kojima se ne diže!

Stevo Valjić avgust Subotica

Naručio juče neke škembiće, papke… Prepodne ništa, kažu biće posle podne, ne pre dva ili tri sata. Stigne mi buraz, popijemo kafu, u medjuvremenu ja pristavio klopu, malo mesa da se skuva, paprikaš… Kada se iz pazara vratim, ukuvam testo, metnem pavlaku, i… šta da se priča, klopa bogovska. Pre no mi krenuli, ja dosuo malo vode, probao… sjajan ukus, treba da isključim ringlu, još malo se kuva i taman…

Mi krenuli, a u radnju stigli škembići, papci… Sve je spakovano, pa ajd’ da drmnemo po pivo, ali ispadnu dva… tri piva po glavi bratskoj! Kažem ja burazeru da baš i nisam siguran da sam isključio ringlu, a on mi reče da sam sigurno isključio. Kasnije stignem kući, otključam vrata i… već osećam miris nagoretine! Jebem li ti krečanu, nisam isključio! Stignem li pet minuta ranije, ma frke nema! Stignem li pet minutuma kasnije, ma ima da se dimi na sve strane. Dakle, taman zagorelo, ukus zagorelast! Mislim, jebiga! Imam onaj sat na navijanje, pet, deset… ma do sat vremena može da mi javi da je klopa skuvana. Mislim, jebiga! Ma treba mi sat koji će mi javiti da trebam da namestim onaj sat koji će mi javiti da je klopa gotova! Mislim, jebiga! Nije valjda da treba da se ženim, da imam nekoga pored sebe, da mi javlja opasne situacije, da me čuva! Ili.. ili mi treba neka naprava, aparat, koji kad ga navijem, javlja da mi ovake stvari (ženidba bre!) ne padaju na pamet!

Stevo Valjić avgust Subotica

Gledam ovih dana na Pink-u, ove duvače u limene trube i, premda se mnogi stide tamošnjeg šarenila, ja uživam u Gučanskim dogadjanjima, jer ono što se može videti, jeste deo naše kulture. Na kraju krajeva, ne pitamo se mi nego svet, a svet dolazi u Guču, svidjalo se to našim „otmenim“ gradjanima, ili ne… krv nije voda, bez obzira u čijim (nacionalnim) venama teče!

Medjutim, nisam hteo o trubama, već o sms porukama, koje idu na „kajronu“. Ne znam zašto ne možemo naprosto reći: na pokretnom kaišu (traci) u dnu ekrana, več obavezno koristimo stranski izraz! Što se mene tiče, hebe mi se za ove televizijske majstore i njihove KAJRONE. Dakle, na pokretnoj traci idu poruke, uglavnom pozdravi i ljubavne poruke. Ljubavne poruke kao ljubavne… ajde, prolaze svakako, ali ima poruka i izliva ljubavi za bivšim suprugama i muževima, bivšim ili ostavljenim ljubavima, kao na primer, Gogo, ljubavi moja, nije važno što godinama nisi moja, ja te još uvek volim, i voleću te do kraja života! Jebiga, smatram da ovaj tip još uvek sedi pod majčinom suknjom. Mislim, zvuči mi glupavo da se šalju kojekakve poruke (javne) negdašnjim ljubavima; pusti bre čoveka, ili ženu, da na miru uživaju u trubačima skakajući po stolovima sa dvolitraškom bocom piva u rukama! Malčice sam i razočaran što bogatuni poput Miškovića i ostatka tajkunske Srbije, ne šalju poruke sa tekstom: „Dragi Srbi i Srpkinje, u dobrotvorne svrhe, siromašnima dakle, dajem polovinu mog bogatstva, koje se nalazi na Kajmanskim i ostalim ostrvima!“ Znali bi da nas volédedu, makar dok se u Guči svira u limene instrumente!

Stevo Valjić avgust Subotica

Stevo Valjić avgust, Subotica

Da rasčistimo odmah na početku početka: NEMAM NIŠTA PROTIV SVIH SILNIH KUHINJA GDE NAM SE SERVIRAJU RAZNORAZNE KLOPE SPREMLJENE NA HILJADU MILIJARDI NAČINA! Štoviše, drago mi je, premda sam u poslednje dve ili tri godine zaboravio čak i to kako se pravi jaje na oko ili na djozluke. Mislim, OK! Svi mi znamo ili ne znamo da kuvamo; opšta stvar na opštim mestima: Uzmi krupno jaje i ispeci ga na okove, bre!

Svaka čast, domaćicama uglavnom, što nam prave i preporučuju dobru klopu, medjutim… ajde bre malo da čujemo o spremanju, kako se metla drži, il’ kako ono radi uvozni usisivač na vodu mineralnu; kako se pegla sa skupocenim peglama, kako se ono bre masiraju ledja muževljeva (ili ženina?)… vau men… Kako se bre ono paučina u kupatilu skida; jebiga… kafu zna i moj burazer da skuva, ako mu ne uspe, ma odemo na pivo koje se plaća! Mislim… na onoj gornjoj fotki se vidi da smo šupu uradili, nazidjali bre, mislim… i… šta sam ono hteo kasti? Jebiga, sad da znam il’ poznajem pet ili šest zidara, oma bi raspis’o takmičenje! Ili znaš, ili ne znaš da zidaš! Mislim… nije to za lavlju pamet! Dva jaja na oko, će da vidiš djoku!

Stevo de Valjić desetkovani avgust Subotica

Za Savu sam čuo, majke mi, prvi put pre neki dan. Pojma nisam imao da postoji. Naravno, poznajem nekolicinu njih koji se zovu – Sava! Jedan od njih je poznati akadamski vajar koji na faksu predaje i mojoj kćerki.

Ali, za ovog Savu sam zaista čuo bukvalno pre dan ili dva, možda tri, iako sam ovo ime upoznao još u ranom detinjstvu, no… sada Savu vidjam svaki dan, katkad kroz stakleni izlog prodavnice, katkad pod nečijom miškom, a katkad pored kontejnera ili baš u njemu, medju smećem i odbačenim stvarima; i ne osećam se dobro kad ga vidim sa svakakvim smećem. Možda je dobro što u Subotici nemamo Savu, jer ga mi zovemo Vekna. Eno ga gore na fotografiji. Ne bacajte ga!

Stevo Valjić avgust Subotica