Hamzjakl

O da! Vremena su jebana! Imam lepo prepodne, bogato dogadjajima, i dogadjanjima, ali jebena krečana proradi! Imah sjajne ideje, ali… majku mu onu, naravno ne beležim kojekakve ideje, dakle da mu radim to i to, zapravo njojzi, je li! Ideji, idejama! Ali… vreme polako prolazi, ne mogu uvek da popustim hirovima što me obleću i da kažem sebi: „Ajde bre, ovo je još jedna prilika da popustiš i nahraniš svoju taštinu!“ Ona je već sita, sita i tebe i tvojih zamisli da neke stvari treba prepustiti zaboravu, tj. žrtvovati „Duši i Zaboravu“! I onda sipam sebi pivo i pomislim koliko toga sam propustio, pa ispijam podugačak gutljaj, i onda mi na pamet pada trista kilograma onog što sam iskoristio pa opet valjanu „korist“ iz tih trista kila ne videh niti osetih…
Naravno, s vremena na vreme sam ljut na samoga sebe što (pored ove šćeri) nemam veliku i brojnu porodicu, što se nisam ženio pet puta i isto toliko se razvodio i pravio svakoj dvoje il’ troje dece, sve žensko i muško da im se broj ne znade makar beležili na beli papir olovkama u boji i sve u veliku svesku na linije i štrafte po želji za svakog.

Eh da! Imao sam danas, valjda pre podne a i kasnije, ideje za priče lepe. Mislim da sam hteo opevati sneg, koji i sada pada napolju, kako vidim dok gledam kroz prozor, pada na onaj sneg koji je dana ovih prošlih napadao u količini što ga pamtim još iz dalekog detinjstva. No, ipak mi se čini da dolaze vremena što se bore za opstanak zime, koja broji poslednje snežne oblake. Pa sad, jbg. da sam slikar bi ja ono nažvrlj’o nešto na platno! Ali nisam likovnjak. Zato idem sada na spavanje.
p.s.Ovaj post će biti postavljen čim mi se vrati nadležnost! Čekam ponude za HOSTING, jer ovo me sada već stvarno uzjebava!
Stevo Valjić poslednji dan u prvoj nedelji februar Subotica

Juče mi trokirao računar! Ne mogu da čitam novine, jedva uspeo nekoga da dobijem iz blogovnika; stigli mi neki virusi, konjica Trojanska (ni sam ne znam koliko njih), ove potonje jedva stigoh poubijati, no sa ostalim virusima pojma nemam šta da činim, duduk sam za ove stvari. Zovem momka koji održava komp, kaže nema vremena, zauzet je, sutra ujutru se javlja. Dobro, mislim se, šta da se radi. Na brzaka napišem tekst za onaj gradski blog, programiram tekst za sutra, napišem namber tu „Malog Čoveka“ (znam ja da neki misle kako sam već napisao desetak nastavaka, ali nisam), popijem kafu, popijem čaj sa belim vinom, protegnem se, izadjem na terasu da se malo prošetam, vidim komšija popravlja kola i onda turira, baš kao što je Duda opisala ono turiranje pod prozorom njenog stana; meni ne smeta, jer kad udjem u gajbu, soba gde radim na suprotnoj je strani zgrade.

Onda malo prilegnem, gledam teve, Diskaveri i slične kanale. Zadremam, probudim se. Uključim komp, a tamo ponovo konji i virusi! Isključim ga, isključim i internet, ma izvučem ga iz zida, iz struje, majku mu kompjutersku! Odakle sve ovo? Pojma nemam! Juče u ranu zoru u gradu nije bilo struje; kod mene od četiri i petnaest do pola osam. Kako znam za ovo? Kod mene u sobi gde spavam teve je stalno uključen. Dakle, ode struja teve ne radi, u sobi je mrak a ja se odmah probudim ako je mrak. Ne znam kako će biti u grobu, jer očito je da ne volim mrak, moje telo ga voli još manje. Nema struje, nema računara, nema interneta, bežični telefon ne radi, zbog ovih stvari imam i onaj drugi fiksni telefon. No, dodje i ovaj današnji dan. Zove momak koji održava komp. Kaže da uključim timvjuver, ja uključim a on traži, radi, traži, radi, traži gde je greška. Nakon pola sata kaže mi da isključim modem koji sam dobio od Telekom Srbije; ja uradim i posle minute-dve uključim. Momak mi kaže da je sad dobro. Pitam ga za konje i viruse odakle oni, kaže ne zna ali da je sada sve u redu. I stvarno, sada nema frke!

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica

Gledam, ovako, kroz prozor i vidim da je napolju sve belo; vidim i neke susede koji se vraćaju iz kupovine. Dobro su obučeni i obuveni. Dakle, vani je hladno. Sreća moja što imam sve što mi je za danas potrebno. Prekjučerašnji hleb stavim u rernu i za čas posla imam svežeg kruva. Ne bacamo kruh olako, kao nekada, u onim vremenima što ih smatramo kudikamo srećnijim od ovih koja sada preživljavamo. Važno je da se ima nečega u zamrzivaču, recimo smrznuta pileća ledja! Ima se luka crnog i malo krompira, soli i još nekih začina. Skuva se lepo paprikaš. Nije bozna šta, ali se ne ostaje gladan. U „ladnjari“ se nadje peršuna i šargarepe, iseckam na kolutove, iseckam i glavicu luka, češanj-dva, dodam dva-tri zrna graška, obojim boranijom žutom i zelenom, malo soli pa ubacim u kipuću vodu (supa je to bre!) govedju kockicu, što kupujem od ovih koji donose hranu iz Madjarske. Ručak je gotov, sve traje manje od četrdeset minuta.

I sad da kažem da život nije lep (iako je rečenica započeta slovom „I“). Za svaki dan da se ima parče hleba, krompir i pileća ledja, jes’ da brzo dosadi, no stomak se ne buni. Ah, da! Život nije samo hrana. Ima da se plati sve ostalo, račun do računa! Napokon, ipak je lakše misliti o nečem drugom ako je namiren stomak, jer ako je prazan nemere se spavati mirno, sledeći dan bude nalik košmarnim snovima. Niko ne voli košmarna prividjenja. Zato svaki nadolazeći dan pozdravljam kao svog najboljeg prijatelja. Bilo koja i kakva da su vremena, dobro je imati prijatelje, jer ako ne bude dana sutrašnjeg, loše se piše svakome od nas. Baš je dobar ovaj današnji dan.

Stevo Valjić prva nedelja februar Subotica

Pozdravljam i znane i neznane ljude, muškarce i žene, udate i razvedene, mlade i one srednjih godina a i one koje misle da su malčice ostarele, ali u duši su ostale mlade… Nisam Vas video stotinak dana, naravski bio sam zauzet okopavanjem bašte, sadio zimski krompir i razbijao orah, pravio torte i kolače, pite i motaljice, ložio peć na drva i dogrejavao jeftinom strujom, puštao bradu i kosu nek’ rastu jer je hladno i zato što je zima i u nedostatku nečeg drugog (druge?) da me greju kada su noći dugačke kao dugačke gaće od prave uvozne vune…
Da budem iskren, Dodo mi dosadio k’o prva komšinica što koncem decembra proslavila osamdeset i osmu godinu života, a da je torokuša jeste no ima pamćenje ko sredovečni slon koji pamti prvi kikiriki, a ova moja susetka goste od pre dvadeset i sedam godina, popodneva jednog u mesecu maju kada na livadi krave su pasle mladu zelenu travu.

Dakle, to je to! Nekima sam ostao dužan: izgubio sam opkladu i ne želim da se vadim! Nisam postavio „Odlomak Odlomka“ do kraja decembra! Tekst se raspao pri postavljanju na blog, makina poludela i… dosta izgovora! Moja šćera sad ukucava celokupan tekst u onu kutiju koju zovemo Lap-top! Ali dug je dug! Svakom ko se kladio sa mnom idu ona skupa… preskupa pića! Sada idem da odspavam dva-tri dana i noći, jer više ne moram posle ponoći postavljati Dodoa, jer i programiranje teksta (vreme pojavljivanja) je u kvaru. Kasnije još treba da pokrenem prvi tekst (koji nosi isti naslov kao i ovaj) na dodoblogu i istovremeno i da ga pustim u promet.
Na početku pozdravio i neke muškarce a nemam ni jednog u blogovniku, osim „Mangupa“ pored SanjaKokice. No, neka… tako je kako je. Lepi pozdravi!

Stevo Valjić prvi dan u februaru napolju polumrak Subotica

Dodo kaže zbogom! Bilo mu je fino ovih sto dana, osim onih dana kada je bila žalost zbog smrti prvog čoveka u crkvenoj hijerarhiji. Dakle, Dodo se dobro zabavljao, probao mnoge stvari koje manje više činimo svi mi. Dodo će na novom blogu dobiti novu ulogu: poslužiće „autoru“ kao još jedan pseudonim ispod tekstova koje piše. Koliko će potpis Dodo biti uspešan – ne zna se.

Ispucali smo sto postova i Dodo će dobiti zasluženi odmor. Ko zna, možda će autor u budućnosti ponovo posegnuti za njim i napisati bolje, zrelije tekstove o Dodou; a dok se to ne dogodi neka uživa u svojoj slobodi!

Dodo iz nenapisane serije Čekajući Dodoa u prolazu Subotica

Ovo je 99 post o čovečuljku zvanom Dodo. Dodo se za dan-dva seli na novu adresu. Oni koji su na Wordpress-u, ukucaju „dedodoflim.wordpress.com“, naravno tako i kod drugih. U nekom od sledećih postova, Stevo će ostaviti link prema dedodoflimu, ako u tome ne uspe već će od nekoga da zatraži pomoć.

Inače, Dodo nema ništa novo da kaže ili doda onome što je već rečeno. Dakle, sve se zna ili se ništa ne zna. Pozdravlja Vas Dodo!

Dodo iz nenapisane serije Čekajući Dodoa u prolazu Subotica

Dodo leži na sofi i zeva. Prošlu noć je slabo spavao i samo se prevrtao u krevetu a gonile ga i neke čudne misli. Ono u naslovu „Možda M. P.“ znači Dodo možda menja profesiju! A i kako ne bi kad je čuo kako kojekakve šoferčine u Srpskoj skupštini zaradjuju gomilu para vozeći sekretarice na pijacu i šoping u velike Beogradske markete i hipermegasuper prodavnice. Ako se malčice bave kurirstvom i prenose ko zna šta u prtljažnicima automobila, recimo dvesta-trista stranica zapisnika itd. a za to na blagajni dignu preko dve ‘iljade evra, onda Dodo jeste lud kada piše kojekakve postove o običnim ljudima koji bi najradije izmetlali ovakve vozače luksuznih kola.

Medjutim, Dodo ipak nije lud da se bavi takvim rabotama. Možda nije najzdravije sedeti za stolom i piskarati tekstove, ali Dodo smatra da je ipak poštenije od pljačkanja narodnih para. Pozdravlja Vas Dodo!

Dodo iz nenapisane serije Čekajući Dodoa u prolazu Subotica

Dodo kaže da nije štos ako sada kaže čime će se baviti na onom drugom blogu. Naravno da je najviše na to uticao gazda a zna se ko je gazda. U svakom slučaju, Dodo će se truditi da se što više bavi tzv malim ljudima čiji glas se ne čuje dalje od poprečnog zida. Dodo bi hteo da im pomogne koliko je to u njegovoj moći, tj. koliko će to biti u njegovom delokrugu interesovanja, a interesovanja će biti široka.

Do tada, i nadalje, Dodo uživa u toploj sobi, pije šerbet sa belim vinom, pogleda neki filmčić na internetu i… šta dalje da se priča. Vidimo se na „DEDODOFLIM-u!

Dodo iz nenapisane serije Čekajući Dodoa u prolazu Subotica

Šta će biti u prvom postu ni Dodo za sada ne zna. No, o tome intenzivno razmišlja, jer prva cigla u blogu treba da drži čitav blog! Dedodoflim će se većma razlikovati od ovih sto postova; neće biti tekstova u par redaka, ili… možda da se to dogodi u dva ili tri navrata. Uvek je lepo kada se izbegavaju tekstovi sa političkom konotacijom, Dodo nema nameru a da ne pljune na one koji to zaslužuju. Dakle, biće politike u razumnim količinama. Tek da zasmrdi na monitoru.

Do tada, Dodo se izležava i uživa u toploj sobi, čita knjige, gleda teve, dremucka a s vremena na vreme popije čaj, šerbet sa pravim limunom. Lepa zima.

Dodo iz nenapisane serije Čekajući Dodoa u prolazu Subotica

Stepeni jašta! Napolju! Unutra u sobi je lepih dvadeset i pet u plusu. Kada se sabere taman se dobija letnja žega blizu četrdeset u hladu pod Orahom. Na sofi Dodo zadremao s nekom knjigom na grudima. Ispod leve noge koja je u gipsu dva jastučića. Svaka nesreća u sebi nosi promilče sreće. Da nije slomio nogu sada bi po ovom mrazu što se meri debelim minusima, Dodo bio na putu do samousluge.

Ovako, Steva je prinudjen na šetnju po zaledjenim trotoarima. Ako usput sretne nekog od suseda koji znaju da dave, ima da mu otpadnu nožni prsti, jer Stevo misli da je radnja blizu i samo uskače u letnje cipele. Neka mu, godine i njega sustižu!

Dodo iz nenapisane serije Čekajući Dodoa u prolazu Subotica